Просветни гласник

141

Из ових двеју само привидно супротвих тужаба, ваља закључити: дађаци губе много времева у школи ври изучавању мало корисних предмета за практични живот, док би они међутим, ово време могли употребити на изучавање много кориспијих предмета. Прошло је веК оно време, кад се настава служила василним средствима, да примора ђака да учи; па и данашња школска система рђаво је прамењева на природу и потребу младежи. Врло је тешко и досадно младим људима тачно испуњавати школске дужности, особито онима, који норед великих способности, амају и врло жив карактер. Најбољи ученици често ностају најпеспособнији људи у практичном животу. Ови марљиви млади људи обичпо теже ка пристаништу каковог државног звања, да бп се тамо одмарали после многогодишњег школског рада. Млад човек, који се добро учио, много прецењује сам себе; јер пре, но што ће оставити школу, често је имао прилику да види, — како људи његове струке заузимљу висока места, премда стоје много ниже од њега у погледу на разне гране наука и општег знања. Младом човеку не пада на ум, да његова односиа надмашност долази отуда, што су стари већ заборавили многе ствари, које су још свеже у његовом памћењу. Ми најлакше заборављамо оно, што ретко кад употребљујемо, дакле оно, што нам је од мање потребе. Међу разним гранама знања, постоји у школама, нека хијерархија (старешинсгво); тако н. пр: класичко образовање, основано на знању старинских језика, узима се као да је племенитије, од образовања, коме је задатак изучавање природних наука. Наука права, од вајкада стоји на највишем ступњу ове школске хијерархије. Свршени правник, значи то исто, што и паметна глава, а онај, који се спрема за агронома, претпоставља се да није способан за какву вишу науку! Човек, по својој природи пење се на онај ступањ, који се сматра као највиши; сви дакле теже ка овим високим наукама, које су већини обезбедиле комад хлеба, а некима су још припомогле, да дођу до каквог високог достојанства. Готово сви млади људи, који се брижљпво уче, имају на уму да добију неко државно звање, т. ј. место, које се плаћа уредно. Број тражилаца државних места постаје све већи, а наде преварене у тој тежњи, изазивају тужбе против неправичности и свемогућне протекције. Университетске дипломе и докторске титуле постале су као племство без имања: „сИе ТИШ оћпе МШе1" — земља постаје сиромашнија, јер њене најбоље снаге у месго да се помоћу наука спремају за производну радњу, траже у школ- '

ским дипломама титулу и право да руководе људима, којима предстоји да стварају народно богатство. Ово се односи не само на судске и административне чиновнике, него и па техпичку струку. Техничка струка, без ручног рада, ппкад не може бити потпуна. Млад човек, који се навикао да носи рукавпце, и који зна да влада пером и шестаром, тај може врло корисно, да буде употребљен у каквој канцеларији техничкој, јер школе данаШње спремају људе само за канцеларије и за контоаре. Онај, који сам ручно није радио, тај не ће бити нпкад у стању да правилно руководи ручним радом других људи. Многи млади техничари с инжињерском титулом, радо би се латили ручног рада, да би задобили оно практичко знање, које је неизоставно нужпо за њихову струку, али то је већ за њих доцкан, јер у младим годинама нису навикли на физички рад. Отуд излази ово: учен техничар постане бирократа и управља радом, којп сам није никадрадио, а рчдппк без науке, ретко ће моћи да сам усаврши какав посао. Данашње уређење школа, као да је основа.но на том пачелу, да ручпим радом ваља да се баве само људи без способвости и без имања, а млади људи који имају какав приход и вољу за науку, треба да се снремају у школи да управљају онима, који ручно раде. Има младића, који проведу по 20 годнна у школи, а нпсу били ни у каквој свези са спољним светом. Ово дуговремено занимање мнсли предметима, који се чине да су узвишенији, него подмиривање свакодневних потреба у животу, на послетку учине младог човека неспособним за какво самостално предузеће. На послетку такав млад човек тражиће оно место, где је свака радња у напред тачно обележена, где нема ника.кве опасности у .предузећу, а у практици никакве одговорности. Ако не успе да добије какво боље место дугим чекањем, он ће животарити у каквој канцеларији, и тужиће се на људе и судбину. Број тражилаца државних места и тако званих учених ааната, ностао је тако велики, да се доктори права баве обучавањем ђака ван школе, свршени правницп траже места сеоских писара, а техничари се примају за дпјурннсте. Ево, то је будућносг која очекује даровиту и марљиву омладину, при данашњој школској системи. Чудимо се често тако званој сељачкој памети, или овом практичком погледу на ствари, наших сељака, који су развијали своја умна својства не у ' школи, него у практичком животу.