Просветни гласник

196

јер се њиме родитељи под законитом одговориошћу првтежу на обавезну наставу. Друга је непосредна последица обавезне наставе световни карактер школе. Ма да се обавезна настава и разликује од обавезне школе, опет за то пошто је већина родитеља присиљена да се служи јавним школама, те јавне школе не само што треба да су уређене тако учесто и с толико места, да свако дете може у њих бити смештено; не само што треба да су бесплатне, него треба и да су уређене тако, да се у њима ништа силом не предаје, што би се могло сматрати као насртање на слободу савести дечијих родитеља. По томе Пол Вер мисли, да се из програма мора изоставити религиозна настава, и да се може допустити само онда, кад на то родитељи нарочито пристану. Ако ли религиозна настава мора бити обавезни предмет у школи, онда је зарад ауторитетне знатности тога предмета неопходно уредити у сваком селу особиту школу за сваку религију, која је допушгена у држави, а онде се налази. На нослетку писац предлога сматра да је врло корисно, да је по готову неопходно, да се деца јеврејска, католичка, нротестанатска лалазе на једној школској клупи, да се тако из малена уче једно друго ценити и ноштовати и за то и треба да у школски заједнички наставни нрограм никако не улазе питања која их разједињују. То искључење религпје из општих заједничких програма Пол Бер сматра као неопходну иоследицу слободе савести. За тим Пол Бер расматра питање : може ли се религиозна настава уврстити у програм као необавезни предмет, па изјављује да је и томе противан. Учитељ јавне школе ваља да је световни човек, а по томе он не може бити компетеатан у религиозним питањима и догматима. У опште, ако религији учи световни учитељ, лако може изаћи нетачности и јеретиштва, па за то је против тога и католичко свештенство. Задатак је световнога учитеља са свим други. Он ваља да излаже наравствене и научне истине. Он их објашњава, доказује; а међу тим оно што се разуме под религиозвим истинама, прима се просто вером. За то и има само једна наука, а много религија. И за то, ако предавање религије треба да уђе у школски програм, онда треба да га врше свештеници различних религија, који су дужни да у особите одређене часове у школу долазе. У кратко, предлог признаје да учитељу припада област разума, а ^свештенику област вере, и по томе сматра за неопходно, да се сваколика религиозна настава нреда у руке свештевства. За то основна школа ваља да буде — вели се у предлогу — световном не само по предметима који се у њој предају него и по наставничком особљу. На примедбу, да ће школа, из

које ће се искључити религија, постати атеистичком, Пол Бер одговара, да ће се распоред часова увек морати тако удесити, да остане слободнога времена за цркву, где се деца могу, по жељи родитеља, и религији обучавати. По садашњим просветним закоаима у Француској, учитељ световњак ваља да и религију у основној школи предаје. С тога да би добио исправу на учитељство, он је дужан пе само полоашти испит из свешгене историје и из догмата, него је дужан да иснитаче потпуно убеди, да он религију зна, да он не само влада речима из катихизиса, него да је и његов дух усисао. Од њзга се — како Пол Бер напомиње — тражи обавезна вера. Новим се предлогом тај закон укида; нови предлог поставља, да учитељ основне школе не може и не треба да се бави религиозном наставом, већ да је то посао свештенпчки. Још се предлог бави питањем: може ли се свештенству оставити нраво да даје наставу из свију предмета основне школе? Ево шта се у предлогу наводи против учитеља из католичкога свештенства. Показује се, да се у школама где су учитељп католнчка аопови слабије предају сви предмети, а особито они у којима се мање иамти а више мисли. Учитељи понови мало се бриву о томе да у предавање уведу што ново, да у чем год измене саму методу предавања. Осим тога ваља имати на уму, да је школа дужна не само да децу читању писању и рачунању обучи, него да она ваља и да их приправч за породпчни и друштвени живот и рад. Пол Бер пита, како могу то да изврше лица, која (као што су католички попови) ни сама не знају ни радости ни тегобе породичкога живота, ни дужноста ни потребе друштвеног, која нроповедају да је живљење у браку неко нпже (више грешно) стање, и која без престанка устају против свакога материјалнога и умственога напретка? Како могу католпчки попови као учигељи говорити деци о отачаству, када су сами дужни слепо се покоравати власти која је изван отачаства? Приватним школама допушта се да у своје програме уводе и обавезну религиозну наставу и да и саму управу школску, па и наставу могу поверавати духовним лицима, искључујући, наравно, само она религиозна друштва, која нису од стране државе призната. Таким начином предлог признаје као неонходност обавезну основну наставу, а као непосредну последицу таке наставе нризнаје да настава ваља да буде бесплатна за све и да ваља да буде световна како по предметима тако и по наставничком особљу. Основне школе предлог дели на три категорије. Тако су школе подељене и сад, али се у предлогу