Просветни гласник

464

РДД У 1 РАЗГЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

к ају). Раепргатала се где које. Еад мопе виде, она се загледе у мене и гледају шта ћу ја да радим, што сам дошао. Не заповедпју})«, по онет готово шалећи се и забаљајући се с њима, рекнем свакоме, свима, да узму књиге и да изиђу из клуиа овамо, било у ред, било у гомилу. Опда их ја ставим у један дугачак ред , на понајмањем рекпем да иде и седне у прву клупу на крај. Он отидне. Онда рекнем другомо пајмањем да иде до њега. Ва тим трећем, четвртом колико буде доста за прву клупу. Тако нанунимо другу, па трећу, па четврту све клупе до краја, тако да највећи дођу у последњу клупу, а најмањи у прву (без икака друга обзира). Сад им кажем: Е, децо, пазите сад, да вам кажем нешто! (Она су и иначе весела, радосна и радознала: шта ћу ја ово; шта ћемо сад да радимо па се сви ућуте) До сад сге седали где је ко хтео, а од сад ћете да седито ту, где сам вас ја сад наместио. Запамтите сада добро, да не заборавите, и да не погрешите. Дете , да видим ко ће најбоље да запамти! Де, сад метите књиге и капу у клупу (овако)! Тако! . .. Де, сад устан'те сви! ... Ајде мало да ностојите тако!. .. (Стоје сви, а ја разговарајући се с њима, обилазим их и гледам стоје ли сви аепо, и јесу ли лепо оставили ствари у клупу. Ко ме за шта пита, ја му одговарам). Е, доста! Депо сте стојали! Сад мало сете, те се (бајаги) одморте!.... (Седе, и радују се своме новоме месту, друштву, и иочетку). Де, сад опет устан'те!.... Ајде онет мало посгојто, и да вам кажем нешто!... Тако ови велики ђаци овамо (у другим разредима), устану сваки пут кад уђе н.ин учитељ у школу, и стоје док им он не рекне да седну. Хоћете ли и ви тако, као велики ђаци, кад ја уђем да вас учим? „Хоћемо! Хоћемо!" Е, добро! Де, седите сад, па назите: ја ћу да изиђем на поље и да оде-м нешто у канцеларију, па кад дођем а ви да устанете као велики ђаци! „Хоћемо, хоћсмо!" (Седпу и оетану радосна, и ја изиђем; постојим мало, па се вратим. Еад уђем сва устану). Е, тако! Добро сте запамтили. Хоћете ли да запамтите, па сваки пут тако да устанете као велики ђаци? „Хоћемо! Хоћемо!".... Е, добро! Сете сад, па ајдете сад мало да се одморимо, Изиђите у авлију, па се по-

играјте мало, идите у проход; пите воде; па кад ја зазвоним а ви уђите сви онет у школу, и ја ћу доћи онет да вас учим! А кад ја уђем шта треба ви да урадите? — Ми треба да устаиемо, молим гоеподине, рекне пуно гласића. — Е, добро. Ајдете! И тако је 'на првом чаеу извршепа „прва тачка" или школекога „поретка" и започето образоваи»е реда. После одморка, ја уђем. Сви усгапу, и сваки па своме меету. Ја им рекнем: Сете! и они седну. Но како! — Еако ко зпа. Ја наставим: Е, сад иазите! До сад сте седили како му драго. А пазите сад да вам кажем како треба леио да еедите! Де наслоните сви леђа, тамо натрагГ (Сви наслоне, и ја пазим јееу ли лепо). Е добро. Сад стојте тако, да не мрдате, а ја ћу да г вам кажем још пешто. Де, метите сви руке овако на крило! .... Тако! Е, де сад скрстите овако! .. .. Тако! Добро сте сви! Ајде сад мало ностојте тако, да запамтите!. . Јесте ли запамтили?... Е, добро. Де, да видим : Спустите на крило ! (Сви спусте). Скрстите! (Сви скрете). Де, сад, кад ја рекнем, а ви да устанете, а да држите руке тако екрштене! Де, устан'те! (Сви усгају лепо, и ја обилазим те гледам јесу ли сви устали, држе ли сви руке скргигеке , и стоје ли ираво). Ти, Перо, не стојиш лепо!.. Ти се, Милане, ниси иеправио!. . Ти си, Ацо, млого згрчио руке! . . . Ти си, Блажо, главу сагнуо!... Тако, сад је све добро; сви стојите добро. Ајде, сад, опет ви стојте, а руке спустите доле! (Спуштају). Опет скрстите ! .. Спустите ! ... Скрстите!... Спустите!. . . Тако! Добро! Сад сте и то научили. Седите, те се мало одморите! Јоване, шта сте научили мало пре? „Да устапемо сви кад ви уђете у школу". А шта сте сад? „Да содимо, на да наслонимо леђа, и да скрсгпмо руке,„ вели Јован. „И да стојимо,'молим господиио;" вели Живојииовић. Добро. Е, ајд сад још ношто да вам кажем. Наелопите сви леђа! Наслањају. Скрстите руке! Скрштају. Ајде сад, држите руке тако, а наслоните се овамо напред, на клупу! (Сви се наслањају, и ја пазим да се сви наслоне лено, да седе право, и да исправе главу, -а руке да ие згрче јако, но згодно , онако, као кад човек седно да