Просветни гласник

РАД У X РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

579

би хтели да поред осталога, и шњима васпитавају омладину. Да кажем гата ја мислим о њима не обзирући се ни на једне ни на друге. С највећом сигурношћу и без ииака сумничења и устезања велим: да им има мсста у школи , нарочито у млађим разредима и у ирве дане. У њима је у врло занимљивој Фигури изнесено оно гато ностоји међу људмн, на би било монотсно и непријатно причање свакојаких људских однопта.ја да их све једнако људи врше. Сем тога има и таких одношаја који се не би могли применити управо на људе без повреде њинога достојанства , а тииама и другим животињама јс све дозвољено. На ирилику , како је деци кад им се прича како је тај и тај човек убио тога и тога, тај вара тога, онај лаже онога, итд. А то је животињама, као несавршеним, са свим дозвољено, и без замерке се може причати о њима и таким њиним одношајима. Ако се то случајно слаже с каком људском и дечијом маном и износи је на видик у такој финој Форми , гатедећи осетљивост човечију, шта се то тиче басне саме. Та то баш и јесге њина добра сграна : гато штеде човека, а износе његове мане. Оем тога оне то тако некако учине очигледно, да не може бити аростије и јасније на други начин. Ва то и јесу иуне интереса за децу. И, по моле мигаљењу , онај одузима деии млого уживања и иоуке , који их чува од басапа да не постану „сујеверна." Главни разлог који се наводи противу басана: да оне „држе децу у предрасудама" пада одма, јер то није истина. Деца се не пуне ама баш никаким предрасудама но шта више даје им се прилика да више о онима готовима мисле, и да их замењују тачним знањем. Да докажем ово примером: Ја сам већ попричао две басне и у овоме раду: једну у почетку рада, о гавраиу и лисици, а другу у читанчици о мишићу н мигаици. Но пошто тамо нису обрађене у целини и пошто нисам казао све што имам о њима, то ћу сад да узмем другу једпу н. пр. ону опет из читанчице Јаре и вук", па ћу на њој да покажем све. Први пут причам овако, као да је истина било : — Један пут било једно јаре, па било нестатпно. Па један пут накупило камења, па натрпало пуна недра; па се попело на качару озго на кров. Шта

је то качара ?. . А кров ? . . Туда, однекуд прође један вук. Јаре га виде, па почне да га дира и да му се смеје: курја, их, курја! како је ружан! гад!.. Па га још окуии камењем. Еурјак га погледа, те га само запамти па оде. Другог дана ето ти опет курјака па зинуо гато год може, и трчи јарсту. Јаре насрод авлије; па кад впде курјака оно хтеде оттет на кров на качару, алп се беше ирестравило, на и не умеде и не можеде, и немаде кад; курјак скочи и увати га. Зубима га стегне за врат и однесе у шуму, те поједе. После нричања, читамо. Сугра дан ми неко ирича. Сво то као да је то истина било и баш тако. Па потпто се већ утврдила слдржина и веза мисли. онда (а, можда чак и ири нонављању доцније) питам : — Има ли јаре истина руке (да накупи камења)? — Нема, молим господине, одговарају са сигурношћу носле малог размитпљања и чуђења. — Има ли јаре недра (да их напуни камењем)? — Нема, молим господине. — Уме ли да говори као ово ми (те да рекне вуку „ружан, гад!"...)? — Не уме, молим господине. — Е, иа што се онда то тако ка же ? Деца ћуте и мисле. И после дужег размишљања би одговор: — То се само гако ирича, молим господине. — Е, па што се иричаЧ — Да знамо, молим господине. — Што да знате? — Да и ми не чинимо. — Шта да не чините ? — Да пе дирамо курјака. — Па има ли курјака код нагае куће ? — Нема, молим господине. — Е , па онда кога ћете да дирате , те да вас ттоједе ? Деца ћуте, и опет се мисле. Ја наставЉ&М Дс1Љ6 ! — Ама да то не буде — није јаре и вук но неко други ? — Дете, молим господине. — И још ко ? — И куче.