Просветни гласник

РАД У 1 РАЗРЕДУ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ

599

ее говори : било десет, узео сам једну, остало девет, (на другој тако исто, на трећој тако исто, и свуд тако). Па онда да се узима свуд по једна и говори: било девет, узео сад једну, остало осам. Свуд да остане осам. Сад опет да се узме још по једна те да остане свуд по седам, и да се казује. Па опет да се узме свуд по једна да остане по шест; на опет свуд по једна, па опет, па опет, док се не поузима све, и свуд да се говори: било толитсо , узео сам толико, осгало толико. И каких вам радова и говора јога не може бити на рачунаљци. Ја сам ово изнео само важније , неке и неке, а све не могу , и мислим да ми није ни потребно. Ко воли овај посао , и ко зна каку му зрелост и лакост у рачунању спремају ове очигледне операције на рачунанаљци, он ће их сам измислити тушта и тама. И свакад је оно боље, што сам човек измисли , но оно што прими готово од другога, А ко мисли да је овакав рад излишан, да је игра да „не вреди," он, знајте, не познаје дух, и не разуме његов развитак. Кака, прво, радост деци кад ово раде и кад умеју ! Како занимање ! Кака смишљеност , и ирибраност ! Кака јасност и одређеност! Како савлађивање органске млитавоети и владање чулима, јачање очију, мозга, важбање ушију и језика, послушност руке, и слоге њине ! Ту деца и гледају, и раде, и миеле, и говоре, све у један мах. И тек онај који зна колико то вреди да су ове радње и код нас великих сложне и састав-

љене, 1 уједињене, и који зна како еу оне код деце неодређене и несавладане и појединце, еваки за себе, он ће знати колико ово вреди ради саме гимнаетике духа, што но веле, а просто вам она кориет која се за еам рачун постиже. Оад да изнесем још неке радиве на рачунаљци који се предузимљу, онда кад се ови већ довољно свикну и приме. До сад се већинол узимало по једна куглица, и радило све с по једном. — Изиђи Ацо на рачунаљку ! . . Донеси (на првој шипци) две куглице !. . Донеси јога две па нек се саставе !.. Колико је сад ? .. Од куд четири ?.. „Било две и ја сам донео јога две, сад има четири". Донеси јога две!. . Колико има сад ?.. Од куд шест ?.. „Било четири", итд. Донеси још две !. . Колико је сад ?.. Од куд?. . Донеси још две, и кажи !. . Де, и на другој тако исто, све по две и говори ! .. Ко ће на трећо тако исто ?.. Ајде Блаж на четвртој !... Ко ће на петој ? Шестој! Свима. .... Донеси на прву шипку три !.. Донеси још три, и нек се саставе! .. Колико је сад ? .. Од куд ?.. Донеси јога три ! . . Колико је сад ?.. Од куд девет ?.. Донееи и ону једну ! . Колико је сад ? . . Од куд ? Де, тако и на другој, и на трећој и на свима !.... Донеси четири !. . Донеси јога четири !.. Колико је сад ?.. Од куд ?.. Донеси и

1 Пуно пута ми радимо нешто, а не мислимо о томе, но су нам мисли негде на другом месту. По негде гледамо у неки предмет, а не гледамо га да га видимо. но тек онако нам блуде очи без духа. Чешће и врло често, и готово свакад — јер то је општа ссобина наша и дар готово гвих наших школа — ми мислимо, али онај предмет о коме мислимо није пред нзма тако као да га глеламо, но је тако таман и магловит да га готово и нема, но мисли саме сироге лебде и веју по мрачним ссбама и просторијама мозговим, па тако ту и чамуњају док не увену, ^ок не »ишчезну», док их већи мрак не покрије. По негде говоримо а говор нам је тако далеко и од предмета, и од мисли, и од покрета те 1есних, да нам је дух сав само у говору, а овамо чисто не знамо где смо и шта радимо. У првом случају каже се да смо «рас јани». У другом случају да «бленемо». У трећем случају не вели се обично никако (јер ми тешко то и осећамо и видимо) али би лекари и педагози, психолози реклн, да смо пуни «Фантазије», празне маште «Фикс -идеја», «сна», бунпла, лудилч,. . . . да имамо «шул>еве» у глави, мушице, итд. За четврто би се рекло, да «дробимо», којешта, да «не знам > шта говоримо», и да се млатимо и ачимо. Све је ово још оно првобитно стање код нас. Све су ово особине наше из детињства. Развијен, и правилно развијен зрео човек их нема. У детињству су оне у великој мери. Дете је много више расејано, но ми , оно мло^о више блене, но ми ; оно млого више Фантазира, но ми ; оно много више брбл>а, но ми. Оно је млого више расејано но што је прибрано ; оно више блене но што гледа ; оно више Фантазира но што мисли ; оно више брбља, дроби, трабуња, бунца, просто врши једну органску потребу бесвесно, но што говори. И оће ли да остане у овоме стању ? Не Задатак школовању, развићу, «образовању», баш и јесте то, да му измени ове особине, да их иоирави, и да му их замени онима које одликују зрелога и развијенога човека, А чиме ће то ? Нама се чини ничим пре, ничим боље, и ничим више, но очигледнош&у. Очигледност, чини нам се, да је најмоћнија да развије не само чуло вида и појача моћи глрдања, но и да концентрише у себе све оне друге горње радње : мишљење, говорење и слушање. Где човек гледа, ту обично и мисли, то и нек говори, и то нек слуша. Што човек гледа, то и нек видго добро, о томе и нек мисли, а не о другоме, то и нека говори, и то нек слуша, Око, уво, мисли, и језик, и телесни рад, све заједно. Тако се дух «ири6ира».