Просветни гласник

188

уплив дневне и вештачке сбеТлости

прилика да се посматра ваздух у оним собама, где су гореле стеаринске свеће. То је зајиста био једини узрок гато нико до сад није дознао за то кварење ваздуха. „Истина зна се, да стеаринске свеће кад гору, више испуштају у ваздух угљење киселине и угљоводоника него ма који други светлећи материјал од горе поменутих. Јер петролеум, светлећи гас, зејтин од репице и свеће дају у овим размерама ваздуху угљене киселине 5:7:10:12 а угљоводеника у размерама 1 : 6 : 7 : 18. Но та лучења ма да су толико знатна, нису ми се показала доста довољна да објасним горе поменуту појаву. Хемијска испитивања до сад нису дала никакав задовољавајући резултат; зато ми паде на памет да испитам пламен свеће физичким путем. „Пошто сам у ваздуху ван продуката сагоревања осетио и неки особити задај, налик на задај топећих се масти код неких свећа — покушам да докажем испаравање тих масти, иомоћу сенке и тај ми је опит особито испао за руком. Тако, ако се добро распаљена стеаринска свећа у неком замраченом простору мете испред јаке електричне светлости и пусти се да сенка падне на белу какву површину, онда ће се видети тамна сенка од свеће и стењака; пламена нема никако у сенци. Но у место њега види се са целе површине расгопљеног стеарина густе паре како се пењу у вис, најпре право као стубови, доцније мало увијени и раширени. „Врло се лако даје доказати да је то испаравање већином водена пара; но талог на ладној површини показује да ту има и органеких материја и њих осећа наш орган за мирис и дисање. На сваки начин, тиме је доказан још један начин како се квари ваздух при вештачком осветлењу." Код електричног осветлења тога нема; ту не бива сагоревање са кисеоником околног ваздуха него усијани делићи угљена прелазе с једног пола електричне жице на други не кварећи ни најмање ваздух. Многи још напомињу, да је електрична светлост сувише интензивна, сувише јака. Но она није јача од дневне светлости а знамо да дневна свет- '

лост ништа не шкоди нагаем виђењу и не отежава га. Недостатак нагаег вегатачког осветлења, вели Жавел, и јесте у томе што је сувигае слабо, кад се сравни са дневном светлогаћу. У томе бага и лежи прави узрок покварености виђења, које се обично опажа код свију оних, који дуго раде на вегагачком осветлењу. У осталом ништа није лакше него смањити неку светлост онолико колико треба. Дакле само помоћу електричне светлости у стању смо зајиста да претворимо ноћ у дан, у стању смо вештачки да створимо зраку сунчане светлости; заиста сунчане, и то не само у том обзиру што по својој интензивности електрична светлост превазилази све остале врсге светлости, које добијамо вештачким путем, него и у том обзиру, што се електрична светлоет, као што смо видели, највише од свију других слаже потпуногаћу својега спектра, те према томе исто онако упливише на органски свет као и сунце. Она не само јасно осветљака предмете, пего их осветљава тако, да они потпуно задрже своју природну, или боље рећи — дневну боју; боја се предмета не мења као што то увек бива ма на ком другом оеветлењу. Са својих хемијских дјејстава електрична се светлост употребљује у ФОтогра ®ији а у најновије време и у стакленим баштама. Једном речи са сваког гледишта електрична светлост је најбоља, највећма се приближује дневној и потпуно се слаже с њом, јер разгањајући мрак она ни мало не мења процентни однос међу саставним деловима ваздуха, не квари атмосшеру, не пуни је шкодљивим продуктима гореља (угљ. киселином и органским материјама) као што то бива код сваког другог осветлења. Што се тиче оеталих особина, то смо показали, како у сваком обзиру превлађује електрична светлост над свима осталим. Па другојаче не може ни бити, јер се електрична светлост, са ма које тачке гледишта, највећма приближује сунчевој дневној светлости, на којој је постао и развио ее у опште цео наш организам а на по се радња нашег видног органа. Ђ. М. Станојеви"ћ.