Просветни гласник

НАУЧНА ХРОНИКА

30 5

тако да се један јегипатски кнез (Фирмус) хвално, да нма толико артије да би њом могао издржавати цеду војску. Откриће те природне артије изазове за тим велику количину књига; одма се почеше правити збирке кљига, библиотеке. Краљ Птоломије II утркивао се са Еуменом краљем из Пергама, ко ће саставити већу библиотеку. Завист доведе Нтоломија дотле, да забрани извоз артије у Нергам, тако да су од тога много страдали и Јегипћани и Пергамци, јер се ови беху прилично навикли на артију. Пужда их натера те они пронађоше нову артију. Покушавали су све што су могли само да створе нов писаћи материјал. Најзад узеше за то животињске коже које су умели да сирављају тако лепо, да су могли по њима писати. Тако постаде на 200 година пре Христа познати нам „пергаменат" (од Пергама), врло добар писаћи материјал, који на скоро истисну из унотребе папирусну артију. По пергаменту се писало гушчијим пером и тако се та артија распростре на све стране као најбоља. Јегипатска, папирусна артија трајала је све до XI века, но од како је ушла у трговину пергаменска артија, од тада је много спала у цени на је после нестаде са свим, кад донеше Арапи у Јевропу артију од памука. То је нрва артија која у неколико личп на ову нашу. Од ње је управо наша и постала. Млаћењем и гњечењем памучнпх копаца правили су од њих тесто, које су после разастирали по даскама, сушили и гладили. У трговини је била позната под именом „грчки пергаменат" или „сћаг1а спШтеа". Но иије се на њој зауставио човеков ироналазачки дух, јер је та артија била тако мека, неравна и крта, да се једва четкицама и то врло рђаво могло по њој писати. Најзад у XIII веку и то око године 1270 иочеше да праве артију од лана и кудеље. За то је требало нарочитих махина, јер ручни посао већ нпје био више довољан, те тако постадоше водепице за артију. Прва таква водепица подигнута је 1390 године у Нирнбергу. Врло брзо се распростре та пова артија по Шпанији, Француској, Галицији, Пталији, Чешкој, Швајцарској, Енглеској, Данској, Шведској, Русији па и по самој Америци. Колико се ценила та нова артија сведочи то, што је један Немац, по имену Шпилман, признат за племића, што је 1588 годпне пренео ту артију у Енглеску. Проналазак штампе отвори нову епоху п Фабрикацији артије. Сива, нечиста и тврда кудеља, нија више била добра; нробаше да праве артију од биљних влакана, од сламе, маховине и т. д. п најзад дођоше на ту мисао, да ираве артију од старог изношеног одела и рубља. До шеснаестог века бпло је само глатке или нисаће артије; тек доцније постаде |

. артија за штамиање. Човек је с тим свпју цељ постигао и одморио се од сувишног напрезања за проналазак артије. Тек године 1820 учини се један корак даље на пољу Фабрикације артије а то у томе, што онда пропађоше згодне махине за њеиу Фабрикацију. Прави појам о томе, како је аргија и књига била некада велика скупоценост, добиће читаоци из ових неколико примера. У средњем веку једва се могла наћи но која књига код папе, по мапастирима или код каквог знатнијег владаоца. Године 855 после Христа, ношље француски епископ Л.унус, два калуђера иаии Бенедикту III н замоли га, да му дозволи да ти калуђери препишу од њега дела „Квинтилијана и Цицерона", јер се у целој Француској није могла паћн ни једна књига. — Алберто Демблер епископ, мислио је да има најбогатију библиотеку у целом свету, кад је за неку велику суму новаца могао да купи 100 богословских и до 50 других књига. — У средњем веку давали су цареви свака права и повластице онима, који би се занимали нисањем књига. Тако Карло Велики издаде манастику Св. Свипину право и иовластицу да сме ловити без икакве иорезе, само да би калуђери имали довољно кожа за писање и повезивање књига. — Године 1299, епископ манастира Св. Јована дао је велики залог што су му позајмили једну библију да је препише. Онај ко.ји би у својо.ј библиотеци имао неколико књпга, био би врло богат човек. Године 1300 ?у свеучилишпој библиотеци у ОксФорду (Епглеској) било је свега 35 до 40 књига, које су чуване као највеће драгоцености. Но та оскудица у књигама, пије била само у Енглеској; у краљевској библиотеци у Паризу било је само четири класичке књиге н то од Дпцерона, Овидија, Лукануса и Боеција. Осим њих било је још неколико п то неки преводи из „хиљаду и једне ноћи", неки сииси о лекарству и астроиомпји. — Године 1471, Лудвик IX позајмио је из библиотеке медицпнског Факултета једну свеску Гациса и за њу је морао дати залогу и сигурно јемство. — Године 1400, продата је једна књига („Гоман о ружи") за 360 Форината и 52 крајцаре. Узроци тој реткости и скупоћи књига била су два; један је, што је онда било мало писмених људи, који би се занимали књигом а друго, што је п сам ппсаћи материјал био редак и скуп. У колико је артија била јевтинија и у колико је бпло лакше до ње доћи, у толико је више било и књига а с тим и читаоца, дакле п образованих људи. У последње време, учпњеп је још један велики корак у напред у Фабрпкацији артије. То је прона| лазакЈучињен у савероамеричким државама, по коме 39