Просветни гласник

306

II А У Ч Н А

X Р О II И К А

се може правити артија од обичне траве, или боље рећи од сеиа. Тај нови начин сирављања артије у толико је важнвји, што ова нова артија не само иревазилази по доброти обичиу артију од крпа, него је три аут јевтинија од ње, а док се почне у велико Фабрицирати, нема сумње да ће бити још и јевтинија. Рачуном се нашло да један хектар земље, даје 35 до 75 хиљада килограма траве или 5000 до 15000 килограма сена. Из једног килограма сена добија се 220 грама артије, те према томе, један хектар засејан травом може датн од 1000 до 3000 килограма артије. Ево у кратко како се прави артија од траве. Трава се нокоси пре но што је дветала и остави се да се осуши, на се за тим мете у једну махину, где се излупа те се одвоје влакна биљна ; у исти мах се и сва влага осуши, која би ту заосгала посл е нрвог сушења. Сад се овако исцеђено и изгњечено сено мете у гвоздену бурад са пзбушеним дном н пропусти се јака струја воде све дотле док се сено добро не очистн. За тим се у раствору соде и поташе кува читава два сата; после кувања се та смеса извади из казана и мете у раствор соде и магнезије а за тим још двадест и четири сата у сумнорну киселину. Сад је од сена постало сасвим једноставно бело и меко тесто, из кога се обичним путем справља артија. Овако добијена артија је бела, чврста и има све особине обичне артије од крпа, само још од ње има ту превагу што је необично јевтина. На завршетку да споменемо да се сад артија не употребљава само за писање и штамнање, негоје у мпогоме почела да замењује дрво, камен а и неке метале. Сад се у велико у Америци израђују сандуци и бурад од артије, и употребљена је још и за посуђе. Шта више и једна је кућа сазидана од артије. Но о тој употребн артије и још некима, говорићемо другом приликом. * Велики наученак од краја ирошлога века,, чувенп отац хемије, Лавоазије, пзрекао је ову значајну мисао : „Кад би пашу нланету пренелн на толику даљину од сунца, да не достигне до ње ни један део његове тонлоте, опда би се вода и свс друге течностн заледили, а ваздух — то гасно тело — прешао би у капљичаво течио тело, које сад још не можемо себи да представимо . . . Прошлојесто година од оног доба од кад је изречена та мисао; учињена су многа открића од оног доба од кад је изнешена претпоставка о претварању ваздуха у течност и не један скептичар само се иронично насмејао на таку смелу нретпоставку. Но та претпоставка Лавоазијева није остала гола претпоставка; њу су пре две године |

два Физичара Еајлет и Пикте, нотврдили и остварили у својим онитима, чињеним са кисеопнком, водоннком и азотом. У оно доба, кад је живео Љвоазије, било је врло много гасова, који су сматрани као постојани, или иерманентнн т. ј. за које се држало да се иикад пе могу нретворити у течно стање; данас се готово сви ти гасовн могу иретворити у течпост. Парочито су упапредили ту грану Физике научни радови Фарадија н Девн-а. Они су показалп, да нека тела, као хлор, амонијак, сумпорни водоник и угљена киседина, који су до тада билп постојани гасови, да се они могу претворитн у течност и то на овој врло прост начин. У једну, на лакат савијену цев, метпу се оне материје, које кад дјејствују једна на другу, развијају какав гас, на се цев на оба краја залеми, дакле затвори. Кад се усљед хемијских процеса почне у тој цеви развијати гас, он немајући куда да се шири, притнскује сам себе; тај прнтисак најзад нарасте толико, да се тај гас почне нретварати у течност. Још ако се та цев мете у какву разлађујућу смесу, онда ће процес згушњавања ићи мпого брже. На тај начин, т. ј. једновременим притискизањем н лађењем, неки гасови, као хлор, угљена киселина и други, претворени су у течност. Да покушамо да објаснимо ову појаву. На којн начин притисак и лађење претвара гасовита тела у течна и да ли има још каких услова који би дали исте резултате ? — Ако се нека количина гаса изложи прнтиску у затвореном простору, онда како показу.ју оппти, усљед већег прптиска развија се топлота, која расте у колико притисак бива јачи и обратно. Најзад у оном тренутку, кад гас прелази у течност, ослобађа се онолпко топлоте, колико је потребно да се та образована течност претвори у гас. Према овоме излази, да се течно стаље метерије разликује од гасовитог само тнме, што је у течности везано више топлоте. Згушњавајући иеки гас, т. ј нриближујући све више његове честице једпу другој, у исти мах успоравамо њиово кретање; најзад можемо гасне делиће толико приближити једап другоме да преовлада нривлачна снага међу њима т. ј. да се ти делићи слију у једно т. ј. у течно тело. Узмнмо сад овај пример. Ми смо притиском смањили запремину гаса рецимо на трећину пређашње запремине. Усљед тог смањивања запремине ослободиће се пека количина топлоте и ако сад опет смањив притисак дозволимо да гас заузме своју прву запремину, онда ће гас на то увеличање своје запремине утрошити сву ону мало час ослобођену тонлоту. И како показује термометар од те потрошене топлоте, температура гаса не подиже се ни мало, дакле сва се топлота утрошн само на ширење гаса а не и на његово загревање.