Просветни гласник
9
нлучна ХроНикА
Ирема томе, гасовнто тело, ширећи се усљед смањеног нритиска, троши нз своје окодине тоидоту, дакде у окодннн његовој смањи се темиература. То понижавање температуре пренесе се и па само гасовито тедо, јер се сви његови дедићи пе могу од један пут раширити ; неки се рашире пре и тако понизе температуру окодпих дедића. Најдепше се то види остварено по високим иредедима: ваздушпа струја ма којим узроком пење се из нпзине у висину и у кодико се више пење у вис, у тодико је атмосФерски прптисак мањи, у тодико се ваздух већма шири п тим дади ; ношто пак у ваздуху има увек водене паре у већој пди мањој кодичпни, то ова сад одађена нредази у течно стање: кишу иди чврсто стање: снег иди град. На тај се начин, узгред буди речено и објашњује она појава што по врховима брдским врдо често нада киша и снег. Но то не важи само за водену нару, тако исто може се и гасовита угљена кпседина претворити у течно н чврсто стање и то на овој врдо нрост начин: обнчан атмосФерски притисак није у стању да одржи угљену киседину у течном стању, с тога она почне нагдо иснаравати кад се нагдо издожи обичном нритиску ; за то иснаравање она утроши тодику кодичну топдоте да се један део поставшег гаса стврдне одма и пада као беди снежни праменови. И тако, као што видимо, поред притиска и непосредног снижавања температуре могу се теда претворпти из гасовитог стања у течно и из течног у чврсто, и кад се шире, дакде и кад се притпсак смањи, нарочито ако је то смањивање притпска нагдо. На тај начин користећи се час једним, час другим иди трећим од тих Фактора, идп свима трима од један иут, Физичарп су успеди да знатно смање број постојаних иди перманентних гасова. (Јамо барски гас, угљен моноксид, кисеоник, азот, азотмонокснд и водоник остадоше до скора постојани и не могоше се никојим начином претворитн у течност. Међу тим никако се ннје могдо узети да та споменута теда чиие изузетак од општег закона о трнма стањима матерпје, (чврстом, течном н гасовитом) и да у прпроди има и могу постојати пермапентни гасови. Између остадога још једна врдо важна окодпост наводи нас да у то не верујемо : нрошдо је више од две стотпне година, како је Бојд а за тим Маријот поставио закон но коме је запремина неког гаса на једној истој температури изврнуто сразмерна притиску који се па њу пропзведе. То ће рећи, ако се притисак на гас увећа два, трн иди више пута, онда ће се запремина гаса смањити два три иди више иута. Опити су ноказади, да сви неиостијани гасови одстунају у некодико од тог онштег закона да се они згушњавају већма но што бп то одговарадо
дотичном цритиску, и то одстунање расте у кодико је бдижа она тачка па којој тај гас предази у течност. И кад узнемо на ум да п ти, тако звани постојани гасови као и свп остади одступају од реченог закоиа, и ако не у оноднком степену као опи први, — онда видимо, да је питање о предажењу њновом у течпост просто нитање времена. И зајиста нре две годипе то је нитање остварено. Гешида су га два научењака: Најлет и Пикте.') Начин, којим се први од ове двојице сдужио у свом раду, састојао се у гдавном у овоме : гас који оће да се нретвори у течпост, затвори се у један ограннчен простор и ту се издаже иритиску од 200 до 300 атмосФера, т. ј. његова је запремина смањена за 200 до 300 пута, но на обичном атмосФерском нритиску. Кад је тако гас сабијеи, онда се нанрасио пусти да се шири; овакав напрасан предаз из нритиска од 300 атмосФера у обичан атмосФерски притисак, предаз у запремину 300 пута већу, везан је са тодиким губитком тоидоте, да један део гаса одма предази у течност па се шта више и замрзне. Температура при том опиту, како показују подаци, додазида је до 2-30 стенени Цедзијевих испод нуде. На тај начпн Кајдет је претворио у течност најпре барски гас, за тим азот, кисеоник, оксид водоника и угљеника. Но како ваздух пије ништа друго, до смеша од азота и кпсеоника, онда наравно, кад су његови саставни дедови прешди у течност, мора се закључити да ће и са њим то бити. Но Кајдег се није задовољио само тим закључком, него је покгаао да то зајиста и остварп и на такав исти начин добио је течан ваздух. Независно од Кајдета п готово у исто време бавио се и женевскн Физичар Рауд Пикте са претварањем кисеоника п угљен моноксида у течно стање. У својим опитима он је осим ведиког прптиска и напрасног ширења гаса уиотребио и чврсту угљену киседину као веома дадећу смесу. Оинти Пикта су врдо важни још и тиме, што се номоћу њнх могда одредити густина течног кисеоника. Пикте је добио од те течности 45 грама, и она је заузеда занремину цеви од 45 кубних сантиметара; дакле управ онодико, кодико заузимље чиста, дестидисана вода на 4° Цедз. Из тога издази, да је густина течног кисеоинка равна најгушћој води. Осим тога врдо је важна још и ова окодност: зрак светдости, пропуштен кроз цев у којој је био течан кисеоник тако се понашао ? као да у тој течности има чврстих кристадних дедића кисеоника. Истим путем је Пикте претворио водоник не само у течност иего и у чврсто стање издожив га притиску од С20 атмосФера и дадноћи од 160°. Као вПрирода и л'°ди» апр®л Б 1878.