Просветни гласник

школа И УЧИТЕЉИ у француској

667

кама. Ми смо иоправили програм, али ми смо тиме увећали и тегобу вашега рада. Ми смо увели безилатност наставе, али ми смо твме нресушили и млоге изворе прихода млогих између вас, ако не сада, оно у будуће. Ми смо увели обавезну наставу, али тиме смо вам створили и више посла,. (Врло добро: ми га примамо!...) Ви сте и дан дањи по чл. 18 и 44. које ви боље познајете од мене подвргнути надзору свештеничком. (Јесте! јесте! — Браво! Пљескање). И дан дањи још ви сте мимо све друге раднике у државној заједници, материјал за збацање, без суда и саслушања, без апалате, остављени на милост и немилост једнога управитеља! Е па, онда за што се радујете ви, ви који трпите још ? И зашто благодарите ви, за које ништа није учињено Р (Смеј и пљескање). И заиста има једна ствар која се променида. То је атмосФера, и ништа више!... (Смеј) То је и ако закон остаје исти, то извршивање његово пе остаје исто; и ако поп још може достављати своје бедешке о вама, али ваше унапређење не зависи од тога, и ви се можете слободно смејати тој лудости! (смеј и одобравање) и ако ваше плате нису увећане, и ако ваше материјално стање еије поправљено, ви осећате да је ваша морална улога у друштву порасла, и да се она све боље и боље почиње ценити и од управе државне и од народа. И ето за шта ви благодарите, и ви имате узрока да благодарите владавини републичиној. Даље, ви знате добро, да ово није крај!.. (Одобравање); ово је само почетак! Ви познајете тежње ваших пријатеља, ви се радујете и певате песму новој зори; оћете ли да вам кажем : ви чините као тице кад у јутру у прве зраке зорине предећу преко дрва и дивада и певају по гранама, и поздрављају сунце пре но што се и роднло ! (Веселост и одобравање). Јесте, и тако разумем ја ову данашњу свечаност. Ја је сматрам као бдагодарност за намере, које ће сутра бити дело , и као подстицање на још нешто ново. И ви, госнодо, нраво имате, да окуражујете и да бдагодарите. Није одавно, како су сви духови осетили потребу, ведику и неоддожну, за основну наставу. Они који живе од експлоатације тела и душе народие, пису хтеди да је изнесу. А што се тиче народа са мога, оћете ли чекати да он што учини сам ? Он ће је не знати, док је год у незнању. (Пљескање) Ви нознајете речи Вовенаргове: „У ропству нема иичега страшнијега, но кад се оно воли«. То исто вреди и за незнање. И доиста, потреба оиштега гласања и тежње републиканске отвориле су очи и чине да и сдепи виде. И доиста данас се више не мисди да је народна образованост непотребна и немогућна;

ја баш не знам, можда ће најпосле и бити тако у неким мрачним гдавама, ади оне не смеју да изиђу на видедо. Ади и међу онима ко.ји непрестано говоре да народ треба образовати, нарочито у републици и где свак живи даје свој глас, и треба да буде вредан оне сдободе коју ужива, међу тима самима који говоре тако, колико има оних, који знаду начисто како ваља образовати народ и какву ћемо наставу да му дамо, и каки ће положај да заузму они радници његови који ће да му је даду. Претпоставимо да каки Микромега, брат онога о коме Водтер прича, сиђе сада на земљу и посети нашу земљу Француску, и да га овај пут пе прати стални секретар академије наука који презире ове ситне ствари, но једап народни посланик. који ће га провести по шкодама Француским. И глете, посланику неће бити тешко објаснити му шта је демокрација, и показати му да, пошто народ има сву моћ у својим рукама, срећа, богатство, част и сам опстанак зависе сд тога, колико ће он умети да их разуме; неће му бити нужно доказати му, да је онда нужно дати томе народу довољно наставе да може здраво судити о стварима и људима. Онда му може рећи, да су у народу Француском врло ретки очеви породица, којн могу својој депи дати потребну наставу, те за то су принуђени да између себе изаберу оне, који су најбољи и најспособнији, те да им повере ову велику и и частну мисију : образовање људи и грађана од деце њине. (Живо одобравање). Кад то он исприча Микромеги, мени се чини да већ чујем одговор тога џина, где веди: Но од овога грађанина избрапога међу свима, коме сте ви предали најузвишенији посао, од овога оца и васпитача иородице државне, ви и тражите млого, и у спреми, и у врдинама, и раду, ади ви се, мисдим и старате да му створите положај у сразмери с његовим радом и заслугама ; у вашем сопственом интересу, у интересу васпитања ваше деце, ви уређујете ствари тако, да он буде осигуран споља, те да може сву своју снагу да копцентрише само на тај свој узвишени посао, а да нема никаке бриге ни нужде ни у садашњици ни у будућности кад стигне старост и немоћ; ви сте га изабрали измеђ свих, ви га поштујете као нрвога и стављате га у први ред у вашој заједници друштвеној. И без сумње шкода, та кућа народна, лепа вам је, висока н широка, пространа и осветљена, пријатна и за око дечије ; у њој сте нагомидали у изобиљу и без рачуна све оно што је потребно за наставу овога детЈта? И о програму ове наставе ви сте се млого побринули ? Ви сте хтеди, да се ово дете развије морално, како би изишло човек, да изучи свој матерњи језик, који је најјача веза народне цедине и