Просветни гласник

872

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

плаћати једноме од њих двоје ? Кад се узме на ум, да удате учитељке изостају од школе у најмаљу руку по 2 месеца преко године, онда је право да имају мало мању награду, као што је у предлогу г. министра. Против додатка одборског био је он за се и у одбору. После тога, Савет одлучи, с 10 противу 4 гласа, да се не усвоји чл. 20. ни по министарском ни по одборском предлогу. П. СреКковиА предлаже, да се чл. 26. удеси овако: »Количину накнаде која се даје учитељима и учитељкама место стана и о?рева одређиваће школски одбор. Накнада мора бити толика, да сваки учитељ и свака учитељка могу набавити стан и огрев какав се даје ио ироаису кад се у ирироди даје.« Савет, с 10 противу 2 гласа (двојица нису гласала) усваја члан 20. по предложеној редакцији.

Нрелази се на Члан 27. по министарском предлогу и одборској измени. П. Срећковић иротиван је ономе »и ио министарским наредбама, које се за вршење његово буду издале ,« јер овде је прописано све што је требало. Др. Валента предлаже, да се свакој школи одреди од општинског имања 10данаутрине и од тога приход да се употребљује на школске потребе. Ово је потребно и хитно, јер општинске земље нестаје сваким даном све више, а школе треба не само за данас него и за будућност осигурати. На овај начин створио би се за сваку школу један {'ипс1из та^гисЂиз, темељ и извор одакле би се школа, дајући земљу под најам, могла издржавати, макар и не имала впше од 10 дук. годишњег прихода отуда. У исто доба ваљало би наредити, да се то имање никад не може отуђити. Ј. Пецић мисли, да се ово што тражи г. др. Валента не може остварити, јер све општине немају толико земаља. Према томе ово наређење, кад би се усвојило, не би се могло распрострти на све општине. У осталом зна се, да су општине на своје земље које имају задобиле право, које им се не може на овај начин одузети и потрти. Велика се корист одовуд не би имала, јер школа нема средстава да сама земљу обрађује, те ће лежати без употребе. Најпосле ваља имати на уму, да у овај закон, који је тако важан и потребан, не треба уносити нешто због чега га народ ие би могао примити. Др. Ј. Валента одговара г. Пецићу, да општинске земље сваким даном нестају и да и.\ кроз 10 година неће никако ни бити. Ако се не нареди у закону, да се на овај начин школе осигурају, неће бити од свега

ништа; а доцнији нараштаји тражиће, нема сумње, веће просторије за школе, но ће бити доцкан. У осталом он не предлаже, да школе саме своју земљу обрађУЈУ, већ да их издају под кирију и од кирије да подмирују своје поребе. Ова установа неће бити тако непопуларна, јер треба наредити, да се ово имање не сме никад од школе отуђити, па онда је јасно да је онет општинско. А. Николи/г мисли, да је боље наредити, да општипа даје школи годишње по 10 дук. у новцу, место да јој даје земљу, па да је школа сама издаје под кирију. Предлог је овај више социјалне природе, који се обзире на поделу имања, чак и у будућности, а томе нема места у закону о основним школама. Вл. КариК сматра оно, што предлаже г. др. Валента као милостињу, којом би се хтело да подмирују перманентне школске потребе. Кад школа није пролазна већ стална потреба народна, онда нека се о њој брине народ уредно и редовно, узимајући сваке године н. пр. прирез од пореских глава и т. д. После тога Савет усвоји чл. 27. по министарском предлогу. Прелизи се на Члан 28. Савет усваја тај члан. Прелази се на Члан 29. Савет усваја и тај члан.

Прелази се на Члан 30. по министарском предлогу и одборској измени. Известилац објашњава у чему су и зашто су учињене незнатне измене од стране одбора. Савет усваја чл. 30. по одборској измени. Прелази се на Члан 31. по министарском предлогу и одборској измени. Савет усваја чл. 31. по одборској измени. Прелази се на Члан 32. по министарском предлогу и одборској измени. Известилац објашњава, да је одбор учинио у овом члану ту значајну измепу, што је предложио, да од деце у узрасту 7—13. године бар половина мора ићи у школу. Кад се узме на ум, да у Србији има 200 000 и више деце, и да се овим законом смера на то, да се временом заведе општа обавеза школска, онда није много што се тражи за први мах бар 100 000 деце.