Просветни гласник

ЗАПИОНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

У извештају одборском показат је начиц како се то може и по селима и по варошима остварити. Др. Валента види у овом члану како је редигован највећу лабавост и околишење. Као што је познато, до сада су се синови најимућнијих родитеља извлачили како из војске тако из школе. Оиим чланом то се зло никако не предупређује. Кад се већ хоће образовање целокупне омладине народне, онда треба одредити један проценат н. пр. 50, но тако да се тај проценат повећава сваке године, како би се кроз 10 —15 година могла потпуно остварити обавезна настава. Што се тиче уписиван.а деце предлаже, да се изреком каже, да се у школу имају уписивати деца и имућнијих и сиромашиијих родитеља, како се она прва не би извлачила. П. СреАковиК иодсећа, да је усвојено, како ће се школе отварати онде где се појаве потребни услови за то. Кад то стоји, онда овај члан треба избрисати, јер нико нема права нагиати дете у школу, па да тамо скапава од глади. Наводи примера како имућни људи недају своју децу у школу, па тражи, да се у школу не терају деца сиромашних већ имућних родитеља. А. НиколиА иалази, да ће се доћи у несугласицу с чланом 17., т. ј. с оним минимумом ђака који је тамо утврђен, ако се овде неки проценат за попис деце утврди. Што се вели, да се у овом члану огледа нека лабавост стила, на то одговара, да та лабавост долази једино од стања у коме се земља паходи. Није никаква помоћ што ће се у закон ставити школска. обавеза, ако ње нема у ствари. За то ће боље бити, да остане овако као што је, а разуме се по себи, да ће се тражити обавезна настава. Нека се само овај члан доведе у потребну везу с чл. 17. Арх. Нестор предлуже, да се овај члан допуни у том смислу, да одбор школски приликом састављања дечијег списка позове пре свега родитеље који хоће драговољно своју децу да дају школу, па оно што не достаје до броја 40 да се упише н. пр. по имућности родитеља или по класи данка коју ко илаћа. Ст. Д. ПоиовиК, одговарајући г. А. Николићу, палази, да овај члан не стоји ни у каквој несугласици с чл. 17. Што је у члану 17. утврђено, да свака школа ако ће да иостоји мора имати 40 ђака, то је за то, да се зна најмањи број с којим се може где отворити нова школа са 0 разреда. А што се у чл. 32. тражи 50°| ( , за школу дорасле и способне деце, то је опет за то, да би што ваше деце походило школу. Ако би се где десило да 50% за школу дорасле деце ае достиже број 40, разуме се по себи, да се ту школа и неће отворити, или ако је отворена да ће се затворити, а деца у оближњу школу упутити.

873

Противу предлога г. арх, Нестора нема ништа, но држи да се по себи разуме, да ће се одбор приликсм пописивања деце обзирати најпре на оне родитеље који драговољно желе своју децу школовати, а остатак до 50° 1 0 да ће се уписом по закону допуњавати. Најиосле не треба сметати с ума, да ни одређени одбор не предлаже, да се овај начин пописивања деце за школу изведе од једном, него је то предвидео у свом првом прелазном наређељу, где се вели, да се оставља рок од 9 година, т. ј. до 1а'Ј0 г., докле се овај начин пописивања и узимања деце у школу има по ступно и потпуно известп. Др. Вплента примећује, ако је проценат 50 велики, нека се смањи н. пр. на 40 или 30 од 100. Исто тако нека се према протоколу крштених узимају на првом месту деца оних родитеља који плаћају највећи дапак, па нека се иде поступно на ниже. Само проценат треба утврдити, јер иначе није обележена цељ којој се има стално тежити, нити се може оставити самом одбору иа вољу да он уписује колико хоће и чију децу хоће. Ј. ПециИ мисли, да су све ово само лепе жеље, а обавезна настава која се толико жели не може се извести те не може. Зато је и овај члан, као што рече један говорник, лабав, јер је аредставник стања у коме се налазимо. Према томе није ни за одборско мњење ни за предлог г. арх. Нестора. Исто тако не може се примити на пописивање деце или донуњавање одређевог процента ученика ни по класама данка којц родитељи нлаћају, јер то би била велика стега, која би могла учинити да се цео закон не прими. А Николић налази, да предложенп ироценат одборски води многим неправилностима. Тако н. пр. ако у којој општини има 200 деце за школу дорасле, онда ио одборском предлогу Јзело би се 100. Али не треба заборављати, да од ове уписане стотпне могу многа деца не доћи у школу. Тако ако би се десило да не дође ни 40 ученика, онда је јасно , да по закону у том месту школа пе може постојати. Али ако дође у школу 40-ро или 50 ро деце, не вели се , шта ће се радити с оним остатком до 100 што неће никако да дође. Може бити, рећи ће се, треба казнити родитеље те уписане деце. Али зар није очевидна неправда : кажњавати само родитеље пописане за школу деце, а другу стотину пустити са свим слободну ? То он значило као кад би се рекло: ова ће се стотина једпако гонити и кажњавати, а вама што сте у другој стотини неће бити ништа. Та хладна метода кажњивања не може се једнако примењивати; њу би и сама власт морала избрисати, јер је не би могла извршивати. За то је боље, да се не утврђује никакав проценат, него нека се свакад озбиљпо куг.е деца-у школу. У случајпма неуредног долажења нека се казне родитељи дечији, само блаже него што се у овом закону предлаже.