Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

награде и за иреводе као и за вишс или мање оригиналге и много тсже радове. После тога Савет одлучи једногласно, да се усвоје тачке а и б члана 2. без лзмене , а са (> прогиву Г> гласова, да се тачка в измени у том смпслу, да 11росветни Савет \ одређује награду.« Прелази се на Члан 3. Са ; противу 4 гласа Савет усваја истн члан. Ирелази се на Члан 4. Услед примедбе неких чланова, да писац може гш сати за свој рачун исто дсло које је држави уступио, само не у истом облику, Савет одлучи, да се у члану 4. каже: »исго дело у стом облику « место: »исти дело ни у каквом облику«. Прелази се на Члан 5., (>. и 7. Савет усваја сва три члана без икакве пзчене.

САСТАНАК ХСУИ 20. Јануара 1882. год. Београд Били су: нредседник др. Ј. Папчић и потиреседник Ј Пецић. Редовни чланови: П. Срећковић, арх. Дучић, арх. Нестор, др Д. Докић , Св. Милосављевић , др. Ј. Валента, М. Миловук и др. В. Бакић. Ванредни чланови: Ј Туроман, Св. Николајевић, Љ. Ковачевић, Б. Тодоровић, Вл. Карић и Ђ. Тешић. Привремени деловођа Стев. Д. Поновић. I Прочита се протокол '.)(>. састапка. Слвет уенаја. II Прелази се на дал.и претрес » Предлога о ирештамаавању књига «. На реду је Члан 8 Савет усваја

Прелази се на члан 9. Код овог члана било је дјжсг претреса.

Љдни су били за то, да се поред тога што би се свака кљига сваке пете године подвргавала ревизији, писцу шљиге може давати паграда и пре истока тог рока, нпр после сваке треће године , ако се његово дело за го времс доиста распрода, јер свако дело које се прештампава у ствари је и јевтиипје за онолико колико изпоси хонорар, којије ушао у продајну цену још о првом издању За дела која се чешће н. пр. сваке године прештлмпавају, треба усвојити да најман е за три године имају послужитп без икаке нове награде, а држава нека сваке године штампл онолико колнко јој треба. Рок од пет годпна који је одрећен за ревизију школских кн.ига сувипЈе је велики, кад 6и се хтело усвојити да важи уједно и за издавање \онорара приликом сваког новог прештампавања, и никако није у интересу саме школске књижевности да њени иисци, који су се до сада и опако слабо награђивали, не награде и онда кад држава има очевидне користи од онога што су они као своју својину држави устунили, кад су се они може бити мучили и задуживали, докле су пагшсали дело, које подмирује школску потребу и државној каси доноси сваке године све више прихода. У осталом, ко може забранити писцу, да при устунан.у свога дела држави не стави уједно и услов о броју егземплара у коме га држави уступл ? Други су наводили, да је рок од пет година у сваком погледу довољан и праиичан. Довољан је по томе, што се не може претпоставити , да ће за 5 година ова или она наука тако јако наиредовати , да у дотичпој књизи треба у току тога времена чинити значајне из.мене. Све што би се за то време ироменило у науци, може се сматратп внше или мање као хипотеза која не треба ни да улази у школску књигу све донде докле се паучном критиком довољно не расветли и не утврди. Поменути рок од > година правичан је по томе, нгго до сада није било у том погледу нишга прописано и што су неке књиге врло често прештампаване а никако не награђииане. Сад ће се имати једно мернло за све и никомс не може бити неправо што за то време за своје дело пе добија пикакве награде. У осталом, ако се књиге које се штамиају за потребу основних школа много продају, и ако су на тај нлчин од користи државној каси, не треба сметати с ума, да има много других књига школских, ко.|е се врло мало или врло споро продају. На тај начин државна каса или има штете, или мора врло дуго да чека докле извади уложени новац. Што се напомиње, да су иисци књига за потребу основних школа слабо награђивани били до сада, то се може у напред поправити и према важности књиге одредити онолика награда ко.тка и за друга дела којл се пишу за веће школе