Просветни гласник

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

просветног савета

баш одма у првим данима новорођеног детета одма без обзира на погоду времена носити ;? и 6 часова далеко у цркву ради крштења и т, д.; али кад се узме у обзир: да се у 36 — 40 чланака сав тај велики материјал збити не да, кад погледамо велику оскудицу наше хигијенске литературе, да је то пространо и тако важно поље тако слабо обрађено, да популарно писање књиге или расправа таких за масу нашег народа писаних и нема, онда већ с погледом на ту велику оскудицу, а с друге стране на узвишени задатак просвете, која је позвана да растерује и чисти предрасуде што често поткопавају здравље народње, да шири знање правих појмова за одржавње доброг стања здравља, да уклања и поправља погрепше нојмове, који у маси народа владају о храпи, о неги деце и т. д. и да је напослетку просвета позвата, да даје проста правила за најудеснији и за здравље најповољ нији начин живота, да су ти чланци за наше учитеље лако појмљиви, да су с погледом на наш српски народ писани , да је тон писца патриотичан, онда сам нашао довољно разлога : поднети Просветним Савету мој предлог : да се та књига препоручи као добра хигијенска читанка и спомоћна књига свима учитељима и то да се свих 6 свезака у 1 књигу везане могу дати : 1. Књижницама основних школа, 2 Као помоћна књига учитељима основних школа, 3 Као поклон ученицима највиших разреда основних школа и женске више школе, да на тај начин ови појмљиви чланци прокрче себи пут у масу нашег народа. 23. Децембра 1881. У Београду. уЗ ,р. ј Јо ВАН ЈЗА т ЛЕНТА. За тим је г. др. Лаза К. Лазаревић прочитао свој реферат о истом делу : »РеФерат на дело «Народни лечник «, поука о животу и здрављу, пише др. Милан Јовановић. Првих 6 књига. Кад је Просветни Оавет изволео одредити мене као лекара за реФерента овоме делу, извесно је мислио, да је у њему обрађена искључно популарна хигијена И ја сам тако мислио Али кад сам прочитао, видео сам, да је један велики део чланака у овој књизи социјалноекономне, можда и педагошке природе, често с натегом навлачен на простран калуп медицине, и да у њему превлађује већ напуштени метод добродушних беседа, које се завршују ужасним застрашивањем, ако се не ради онако , како се тамо саветује, а оставља се читаоцу да начини логичан извод, да ће се све на

боље окренути, ако се послушају добри савети, и у томе је врло често и са свим неозбиљно претернвано. Статистике, која је једини доказ од убеђења, нема, а место ње наводе се неосновани примери. како други народи просперишу због тога само што не раде овако или онако. Са тога наравно губе вредност и поједини примери, које би требало примити срцу, јер сваки читалац моћи ће својом статистиком оборити многе и многе „доказе«, о којима нисац тако одушевљено говори. Све ово пак преплетено је овде онде горопадним погрешкама и неистинама, а све ће се најбоље видети, ако почнем наводити примера. Тако нпр. : У чланку «Зашто нам гину деца.1 « наводи писац прво немање дечијих лекара, па погрешивши овако, иде и даље и велн да »лекарска школа не обвезује младе ученике да се баве оболелом децом (?) те тако гдекоји од њих изалазе свршени лекари, а нису ни видели болесно дете«; а да је у нас стручних лекара, не би нам деца гинула и где њих има »видимо у таким пределима поједине куће, у којима се све одхрани што се роди, док у нас тешко »(читај тек што=једва)« половина да се отргне од смр ти. »Одмах за тим пи сац прелази на повој, и с правом се љути на стезање у повоју, па на послетку мислећи да је повој дошао из Немачке, свети се нашим »комшмјама« што нису снажни и као јасан доказ за то позива се на «неке банатске- пословице.« У чланку »Оучим ваља да отпочне јело и пиће« писац се труди да нас обикне прању руку и уста. Против тога нема извесно нико ништа. Али он и ту пада у своју одушевљену статистику, те вели : »Ваљда је то један узрок више зашто они народи (Турци, Јевреји, Индијаици) бројно боље напредују.« Прање уста и зуба је »јамачно један од многих узрока, зашто људи у Енглеској живе одсеком скоро 15 година дуже него у нас». Дуванције још пре него други свет треба да перу уста, јер »ако и немамо поузданих података да је шкодл.ив дуван за плућа (?), то имамо доказа да може« итд, Први чланак о »обичајима што нас затиру и море« почиње се речима »да нам је некако видети на окупу све људе, што су их наше свадбе послале у гроб, мал да их не би било више, но што нас има скупа данас, да и не рачунам њихов расплод.« Ја у то сумњам и онда кад дозволим да се од Ноја на овамо све на један исти начин обавља ова свечаност и кад узмем за правило сваке свадбе онај песимистичан оиис њезин, у коме писац сахрањује и младенце, и свате, и редуше, и слуге, па чак и »наше барне.« На свадбу се иде (не знам зашто и онда кад је леп дан?) по блату, киши, цичи, у лаким хаљинама, седи се у простору као што је онај у »негдашњим судницама за мучење злочинаца«, једе се док не почну антиперисталтичне опе-