Просветни гласник

ПРАКТИЧНО УПУТСТВО ЗА ПРЕДАВАЊЕ ОЧИГЛЕДНЕ НАСТАВЕ

кав један случај: Сељак један који никад није видио папагаја, • прође поред куће где је у отвореном прозору на доњем спрату стајао кавез с папагајем. Иа један нут чује он да неко са прозора виче: »Хеј сељаче, оди амо, ходи амо!« па онда опет: »Хеј будало! што стојиш?« — Како није могао никога од људи да спази на прозору, сељак пође својим путем; али зачу опет вику : »Ходи амо.« Врати се сад натраг или на ново почне провиривати кроз прозор, да нема кога сакривеиог за зидом. У тај мах напагај рекне : »Хеј будало !« Кад сељак то види, скине капу, поклони се па рече : »Опрости, милостиви господине, ја сам погрешио, јер с..м мислио да сте ви тица.«

III Е С Т И Д Е 0 ОЧИГЛЕДНА НАСТАВА 110 ПРИЧАЊ.Т 85. РАЗГОВОР 0 причању у опште До сада смо говорили о очигледној настави, која се достиже путем непосредног разматрања самога предмета, или сећања о њему, или посматрањем његове слике. Али осим те очигледности, има још једна, која може да буде, а да предмет не стоји пред дечијим очима, но се само тражи да деца од чести имају појма, и да су у стању да у памети својој представе и замисле оно што се хоће да прича. То знање које деца већ имају учитељ ће у своме разговору са њима само да комбинује, доводи у свезу и пореди, упућујући децу, да она сама изводе и праве закључке. Разуме се да учитељ мора увек најпре да се Јвери шта је и колико је од свега што је причано деци познато. Питањима својим он не само мора да попуни и поправи где треба, него још мора у њиховој памети да васкрсне предмет и све појединости његове. У своме говору не сме никад прећутати н прећи она Факта и опите, који су деци непознати а да их претходно не објасни; јер ако то учини, онда ће само у залуд даље говорити и морити децу. Та очигледност, о којој сада хоћемо да говоримо, јесте настава причања. Свакоме се од нас у животу дешавало , да смо елушајући или читајући какву причу, баш њоме тако били дирнути. да је она јак утисак учинила на наше уображење, који се — утисак — без и најмањег од наше стране труда тако упечатио у нашу душу, да су нам и најмање ситнице од те приче живо остале у нашој памети.

На истоку има људи, који се баве причањем, као и сваким другим занатом, и путници у својим спи сима тврде, да су се ти људи у тој вештини тако дотерали, да своје слушаоце чисто ван себе доведе. Добар приповедач уме да зате^не све жице у души својих слушалаца : час узбуди у њима Фантазију, час подејствује на срце, час их доведе у раздраганост, а час им опет улије у душу тугу, жалост и страх. Једном речју, он своју причу вешто прилаго1 ( ава њиним душевним способностима. Кад приче утичу тако на нас одрасле, и кад их ми волимо да слушамо, ја шта велимо за децу, да ли их она воле да слушају, и да ли оне могу на њих да утичу ? Ко је год само хтео да пази, видео је како деца радознало и жељно од баба, матера, слугу и слушкиња слушају приче, и терају их да им једне исте приче више пута причају; и те у више пута поновљене приче, са једнаком, па још и већом пажњом и задовољством слушају, него што су их први пут слушали. И као год што на камен дејствују честе кишне капље, тако исто и често поновљане приче дејствују на дечије срце. Поновљена прича понови осећања, која су се већ једном појавила, кад су је први пут слушала, а то образовно дејствује на душу и карактер детињи. Није се то само један пут и једноме лицу десило, да су приче дале добар или рђав правац доцнојем раду и животу његовом. Да приче имају важнога значаја, то ваљда нико неће прорицати , јер све што год имамо дрзгоцености и особина наших народних, са којима се данас дичимо и поносимо, и које тако жудно купимо и на перо хватамо, све би то до сада пропало и угинуло, да се ниЈе од колена на колено у причи чувало и предавало, тј. да нису деда и баба унучету своме држећи га на колену причали ; а унуче опет да није са непомичним и чисто заустављеним дисањем сваку реч чисто хватало са њиних усана, и у срце своје слагало и тубило. Но као-год што не треба ни у чему меру прелазити, исто тако то не треба ни у школи са причањем чинити. Јер ако се деца занесу тим приповедалачким светом, и с њиме се сроде, онда ће им се овај свет и живот учинити хладан, непомичан, неугодан и досадан. Умети не само лепо причати, него изабрати и причом предати деци оно што ће и да их задовољи, и да им буде од користи и поуке, то је вештина и прави дар божији. Матере и учитељи, који немају тога дара, треба да га измоле од Бога. »Многе су матере и учитељи неисцрпљиви у изналажењу лепих прича,« вели едан педагог »и то им је једно од најглавнијих среди '