Просветни гласник

346

ПРАКТИЧНО УПУТСТВО ЗА НРЕДАВАЊЕ ОЧИГЛЕДНЕ НАСТАВЕ

става за васпитање и образовање деце и јака веза којом их привезују за себе. А који тога немају. лишени су свега оног што приљубљује и привлачи децу њпма, и дечије је срце према њима затворено.« И ако многи држе да причати није тешка ствар и бог зна каква вештина, опет се те хвалише љуто варају. »Многоглаголивост« ту не номаже. Лакше је бити и добар црквени проповедник, него добар школски приповедач ; и пре можемо погрешити па држати приповедача за проповедника, него проповедника за приповедача. Да приче имају жељна утицаја на децу, треба да њина оадржина не оде ван граница дечијег догледа. Оне треба да су просте, природне, а не да се стављају по неком особеном рецепту, са намером да се њима читају деци само моралне поуке и »нравоученг/ја,« јер се такве приче деци баш ни најмање не допадају. Причом истина треба порадити на срце и савест детињу, подстаћи у њима осећање за част, врлине и добро, али то све у згодним приликама, а пикако заокупити и терати једно те једно. Да приче јаче подејствују, и да већег утицаја имају, оне треба да буду разговетне и кратке. Дакле да нису дуге и отегнуте у безконачност, те да се не може сва целина обухватити и сместити у дечијем уображењу. Излагање треба да се одликује тачношћу и правилношћу, а садржина да је увек весела и занимљива ; јер жалосне приче нису за веселу дечију нарав. На један мах не треба много причатч; боље је да ђаци из прнче изнесу мање, а само нека је потпуно и разумљиво усвојено; јер ће им то остати њихка вечита имовина. Учитељ се у причању може извегатити честим вежбањем, подражавањем добрим примерима и читањем лепих прича. Он само треба да пази, какав утисак на децу чини његово причање, па према томе нека се управља, и нека никад не смеће с ума да су речи празни звукови, ако оне не иду из срца. До досадашњег распореда у нашим школама није ни могло бити помена о добрим приповедачима; јер су учитељи по старој методи увек претпостављали голо читање и «слишавање » причању. Но данас, кад се вредност учитељева цени и но вештини причања. морамо се попаштити, да се и у тој вештини што више дотерамо. Учитељима данас сгоји на избору приличан број лепих причица у »Читанчици уа буквар,« и у »другој Читанци«, а биће их од сада још и више. Исто тако наћи ће их учитељ довољно и у »црквеној историји«, само нека не уврти себи у главу да су те приче његовим ђацима давно и давно познате, да су им већ

досадне постале, и да су их се наситили. Деца као и људи по инстинкту, нису баш тако иоверљива према сваком новом учењу, она увек воле стар > гито им је познато, па учитељ неча се на то и обзире те нека више брине о ономе, што ће бити корисно, него о ономе, што ће само бити ново Дакле нека не навађа децу да само жедие за празном радозналошћу и за оним што је ново , јер ће тиме створити површњаке који ће све површио узимати и о свачем површна мњења и суда бити. Где се у школи такав правац примети, то је онда сигуран и неиобитан доказ, да су васпитачи лакоумно учинили, да пресахне извор природног развића, и да је сасвим престала она простодушна радост и веселост дечија. Народне песме, изреке, загонетке, питалице и т. .1. такође образовно утичу на децу, и учење њино на памет не само да није никакав терет и досада за децу, него им то баш чини задовољство и забаву Да нокажем како од прилике треба приповедати малој деци. 86. РАЗГОВОР ,.Треба да чувамо наше здракље" ПРВА ПРИЧА Милева је на дан свога рођења добила од својих родитеља на поклон лепу тичицу. Изнајпре, док је тица за њу била новост, она се својски за њу ста рала, и свако јој јутро давала храну и тазе воду. Но мало по мало, она постане немарна према тичици тако, да се на послетку ни најмање и не брињаше за њу. Једног јутра, пошто се већ у несретно доба сетила, даје још од пре три дана није нахранилм отрчи да је види. — Али сирота тица лежала је већ мртва у кавезу. Питања: 0 коме се говори у овој причи? Шта се говори о Милеви? Којим су јој поводом поклонили родитељи тицу ? Како је она држала своју тицу ? Зашто се само испрва бринула за тицу ? Шта се догодило једног јутра? Што је тица скапала ? Зар она није могла без хране живети? Кажите ми сад све што знате о Милеви. Шта се хоће да каже овом причом? Је ли се добро понашала Милева према тици ? — Није. — Она је рђаво радила, што је престала да се брине о тици, која јој је поклоњена и предата да се о њој стара и да је чува. Кад нам когод даде дар, он нас тиме хоће да обрадује и да покаже да нас воли. А ми смо опет дужни за то благодарни бити, т. ј. дужни смо засведочити, да умемо ценити таку љубав и показати да смо је достојни. То можемо најбоље потврдиги тиме, П1 то умемо ценити добијени дар и брижљиво га чу-