Просветни гласник

ЧЕШКО СВЕУЧИЛИШТЕ

713

ста добар поредак. За то је период од 1872. до 1390. године време дветања прашко:' универзитета. По списковима, у колпко су се сачували, било је внше од 11 000 штудената годишњс. у Прагу. Сувремени историчар, каноник Бенега од Вајемиле вели : „да таке школе не беше на далеко и на широко, јер су ученици долазили из евију покрајина немачких, као и из Енглескс, Француске, У1омбардије, Угарске, Пољске, и то синови кнежева и великаша, прелати и калуђери из разних крајева света. За то је Златни Праг далеко и широко на гласу, ма да је живљење у њему постало скунље услед прекомерног мноштва ученика." Тај се број смањио, кад је 1363. године основан нољски универзитет у Кракови, 1365. у Бечу, 1386 у Хајделбергу и 1392. у Ерфурту. Да се према броју ученика умножио и број магистара, природна је поеледица. Тако знамо за време од 1380. до 1389. године по именце 73 магистра, који су држали предавања, и то само магистри артисти. Од године 1390. до 1399. прирасло је 68; од 1400.-14:10., 57. За цело време од 1366. до 1410. било је свега 234. Од године 1367. до 1408. била су 844 произведена у чин магистара. а 3823 у чин бакалара. Од тог броја пада на ону десетину година — од 1380. до 1390.—332 магистра и 1579 бакалара. Овај је Факултет био највећи, јер унисна књига правничка показује, да за цело време од 1372. до 1418. године није било толико ученика колико бакалара на Факултету артиском т.ј. 3897. Свега у прав. Факултету било је уписано за цело то време 235 магистара, а на оно најславније време пада 11 магистара и 117 бакалара. За лекарски Факултет немамо података, само се неки веома славни магистри спомињу. Тако ее спомиње доктор Валтер, који је основао тај Факултет, доктор Албик, лекар краља Вацлава и каснпје нрашки архијереј. За њега се пише, да је био и лиценцијат права и магиетар ФилосоФије. Од њега имамо и неке рукописе сачуване, које лекарско друштво намерава штампати. Времв народног покрета Главна мана целог уређења прашког универзитета — а тако еу уређене биле и еве остале тадање велике школе, — лежалајеу непрактично-

сти самог учења. Од свега тога што се ту учило, била је мала корист за опште образовање, а никако за нрактичан живот. Све што се ту нредавало, служило је више или мање само за црквене цељи. За то је цело учење било једнострано. Богословски Факултет, као први и најважнији принадлежао је — разуме се само собом — потпуно цркви. Правнички Факултет обрађивао је веома једнострано највише канонично нраво, а и римско, које је већ но свом духу било сунротно народном нраву. Тако су се судије тек практиком морале учити да еуде. Лако је појмљиво, да је и тај Факултет највише радио у интерееу цркве — разуме се римске. Артиски или фимософски Факултет бавио се философијом , логиком, метафизиком и астрономијом, али све у границама, докле је црква дозвољавала. Штогод се ту предавало, ниЈе вредило ништа за практичан живот. Лекарски факултет мало је доприносио стварне добити народу, јер и ту су се већином духовна лица учила. Сва еу та предавања могла лако да крију нред светом своју празноћу, бесплодност и ништавило, јер су држана и читана језиком народу и великашима неразумљивим (латинским). За то, у колико није билс праве језгре, тим је више кићена спољашња љуска Тако зване научне расправе, диспутације, држане у великој сали у присуству свију декана и ректора , с блеском и сјајем, па онда високи положај магистара, који су били махом архимандрити, каноници, игумани, и т. д., све то даваше свету појам о великој ваЖности и уливаше ноштовање према члановима вел. школе, којима ни обични ни краљевски судови нису могли нити емели еудити, јер је ректор еа својим саветом био једини законити судија. Све то страхопоштовање моглоје дотле постојати, док се није народ иробудио, док није еазнао , да нод овом сјајном копреном нема онога за што су управо те установе заведене и толиким правима и повластицама обдарене. Чим је народ нроникао ту љуску и сазнао, да ту од нраве науке ни трага нема, да све то учење не доприноси ништа за унапређење његово, да није у етању подмирити нотребе, онда је морало народно осећање 90