Просветни гласник

742

ЗАПИСНИК ГЛАВНОГ

ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

где не спомиње. Само „Мајка, приповетка у песмп" каже се од куда је. Та је АндерсенОва прича у оста,10м нешто понајбоље у овој збирци; само би још боље било да је иреведена прозом, којом је и у оригиналу писана. •— Према свему овомо ја бих био мишљења, да се ова кн.ига не прими и не штампа о државном трошку. Али и кад би Гл. пр. Савет био другчијег мишљења, о данашњој нашој дечијој литератури; кад би био мишљења, да свако добро дело ове врсте треба примити — ја бих му и опет предложио, да ово дело пе нрими. Ја сам својим реФератима Гл. пр. Савету више пута напомињао, да се г. министру предложи: да се вигие не аримају и Гл. ир. Савету не шаљу на оиену књиге, које нису намемене неиосредно којој од оних иросветних сврха, о којима се министарство иросвете брине. Ако би се рекло, да је ова дњига намењена да буде иоклон добрим ученицима о испиту, онда је та потреба подмирена (н то много боље него што би овом књигом) књигом Чика — Стевином „Радован," која се већ штампа о трошку државному две свеске, које ће бити доста за ту сврху за неколико година — и да не помињем толике друге књиге, које је Главни Пр. Савет досле већ за исту сврху примио. Цримити иак сваку добру књигу у оигите, наградити је и издати о државном трошку, мислим да није и да не треба да буде задаКа министарства иросвете. На жалост тако је протумачен један члан закона о Просветном Савету, а то је тумачење задало Главном Просветном Савету доста неправога посла, каси државној много трошка, а самој литератури српској, за коју се то све као чинило, много више штете но користи. За ове трн године ирнмио је Гл. пр. Савет по ономе тумачењу, и министарство просвете награђивало и издавало најразличнија дела књижевна: школска и научна, поучна, ФилосоФСка, историјска, педагошка, романе, приповетке, песме, књижевне листове и разне часопнсе, куповали се рукописи и џрекупљивала већ штампана дела — управо држава је потпомагала литературу. Држава се начинила издавач: и како је она најнесебичнији и најдарежљивији издавач, то је све поврвело њој. Тако је проматрање поднесених књига и читање реФерата о њима заузело највише времена у седницама Гл. нр. Савета. — Овако вештачко номагање литературе данас је, као што рекох, од штете самој литератури: јер се овако не зна ни њена с.нага, ни њена вредност, ни корист коју чини. Колико би дела остало неиздано, да их није држава богато 'потпомогла; колико би изданих остало непродано, да их није држава скупо откупила? А колико је и једних и других прочитано, не може се знати, јер су махом распоклањана. Поклањање књига добрим ученицима постало је богат извор за књижевне шнекулације. Многи

су педагози у начелу противни томе ноклањању. Кад би се за ноклањање удесиле нарочите књиге, било би још и којекако. Али како се сад ради, мислим да је боље то поклањање са свим изобичајити. Непродани годишњаци и иоједине свеске разних књижевних листова, оштампани Фељетони политичких листова итд. — списи удешавани за кога хоћете пре него за ђаке — долазе пред Просветни Савет и ту се примају често из јединога тог резлога да се потпомогне литература, па се после поклањају да труну у сандуцима ђачким, место да труну на полицама књижарским. А да не сномињем време утрошено на примање и прегледање ових дела и новац утрошен на награде реФерентима, које се — наравно за труд реФерената издају и за толика одбијена дела, од којих дакле народној просвети ни најмање користи не долази. Према свему овоме усуђујем се предложити Гл. пр. Савету, да у напредак прима и оцењује само она књижевна дела, која су школи намењена, као ручне или помоћне књиге ученицима, а сва остала да остави бризи и старању писаца, издавача и књижара. И с тога мислим, да ову књигу треба одбити и онда кад би мишљење другога г. реФерента и Главног пр. Савета било и друкчије од мо.јега мишљења. 18. Августа 1882. год. Београд. ј^ВЕТ. ру^ОВИЂ." За тим је др. В. БакиК прочитао свој реФерат о истој књизи: „Главном Иросветеом Савеху Према одлуци Главног Просветног Савета прегледао сам рукопис г. Бранка Ђ. КостаитиновиИа „Мајско цвеЛе" и част ми је о том поднети ово извешће: У рукопису има 25 чланака. Међу њима пет песама а остало су описи, разговори, приче и задаци за вежбање и погађање. Од иесама три су нарочито удешаване за децу („Де/ге се игра с мачићи") „Болесна лутка, „Девојче и Куца"); али нису ни налик на дечије песме од Змаја Јована Јовановића. Једна песма („Принос") нема овде никакве цељи, а једна („Мајка" но Андерсоновој причи) сувише је тешка за децу. — П тако од песама не може се ни једна употребити за. дечију лектиру; а пошто су песме за децу најинтересније, то би овака књига без њих много изгубила од своје педагогијске вредности. Оииси (лађе, мачке, орла, северног јелена, овце, Русије, детлића, лисице) махом су сувопарни, те их с тога деца не би радо читала; и што се не радо чита, то се и слабо учи. То исто важи и за животоиисс (чика Јове, чика Стеве н Бранка Радичевића). — Од