Просветни гласник

107*

ПРЕДАВАЕБА ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗНКА

851

до кога се развила, да човек није створење друштвено, да људц нису жнвели у друштву и у непрекидном саобраћају једнн с другима. Па и поред свега тога способност мишљења остада бп неразвијена, остала би вечито на врло ниском ступњу, свега данашњег напретка људског не би ни било, кад један човек не би могао своје мисли саопштити и другима људима, кад их не бп могао подврћи и суду других људп, те да се њима користе и други људи, ако су добре, идн да их осуде, ако нису добре, иди да се узајамнпм претресом исправе и пречисте ; од свега напретка људског пе би бпло ништа да човек нпје обдарен јоште и способношћу да своје мисди искаже ,1ругпма и да сазна мислп другпх људи, да људи нису обдаренн саособношКу говора. Ево ми смо овде заједно. Ми сви мисдимо. Ади нити ви знате шта ја мнслпм, нита ја знам шта ви мислите. Вама је потребно да сазнате шта ја, о чему и како мисдим. За то је потребан неки посредник између вас и мене, нотребан је некн тумач, који ће вам тумачити оно што ја мислим. И тај посредник, тај тумач већ је ту,он већ врши ту своју службу, он вам ето једнако доставља и тумачи моје мисли једну за другом, и ви их непрекидво сазнајете; тај посредник, тај тумач јесте — г >кор. Код словенских народа, па дакле и кад Срба говор се зове јоште и језик, може битн с тога, што је њима пало у очи да при говору највише ради говорнн орган, који се зове — језик. 2. Развој језика У ирвашња времена мисли људске биде су мало развнјене, људи су имали мало представа, па су имали и мало речи; имали су мадо појмова, па су имали и мало израза. А што су се више развијали мисди, што су људи имали више представа, што су ималп више иојмова, све више је бивадо и речи и нзраза, све се то више развијао говор иди језик. Еоји народ не живи сам за се, него живи у непрекидном саобраћају с другим народима, те и сам производи и развнја мисди, а ирима и мисли других народа; у ком се народу и све умне и Физичке радње налазе на вишем ступњу развпћа и савршенства, у тога је народа и његов језик на вишем ступњу развића, богатији је речима и изразима, којима се могу именовати сва разноврсна оруђа и све разноврсне представе које су тим радњама потребне, и исказати сви иојмови, који у њима круже. Тако је исто и с говором појединих људи у једноме народу. Говор онога човека, који живи и ради у ускоме кругу, ограниченом про-

стору, нема честог додира с људма разних занимања и из разних крајева своје отаџбине или са стране, а није спреман да читањем сазнаје и ирати мнслп другнх људи, није богат на речима на изразима, као што је и речима и изразима богат говор онога човека, којег је радња така, да он сваки час долази у додир, саобраћај и споразум с људнма разних занимања и са разннх страна, и с њнма на тај начин размењује мисди нлн човека, којп чита и бави се науком н књижевношћу. 3. Бажност знања језика Онај човек, кога је језик мање богат, мање развијен, мање ће представа, мање ће мисли, мање ће ц појмова моћи разумети и усвојити, а још ће их мање моћи другоме саопштити. Човеку, који хоће да боље разуме и усвојн мнсди других људи, који хоће да се чему научн, да разуме науку и да се њоме користи, да на. основу својих и туђох мисли репродукује сам и изводи нове мисди, нове истине, и да те мисли и те истине достави и другима тако, да их они могу схватати, треба да добро разуме језик и да добро влада њиме. Пошто је дакле језик средство и да се мисди искажу, и да се мисли прнме, то сваки онај, који хоће да своје мисли п своје назоре о чему бнло протурн у шнри саобраћај, треба да добро разуме језик, и да добро влада њ:ше; а и онај, којн хође да туће мисли разуме, и туђе назоре ма о чему схвати и усвоји ваља да добро разуме језик. Из ових раздога језик се изучава у школама као нарочита наука. И језик као наука одиста је најважнија наука, јер и све остаде науке, све научне истине нз свнју наука само њиме могу бити, као што треба, и исказане, а и сазнане и усвојене. Еад ово важи код свакога човека, који хоће да је у саобраћају с другнм људима, који хоће за свој рачун да мисли, да своје мисли н назоре исказује и туђе да прима, колико више мора то важитп за. људе, којима је нарочити позив да друге уче разиим наукама, да другима исказују и тумаче разне научне истине, те услед тога и сами морају неирекидно прибнратп знање из разних наука; колико више мора то важити за оне, којнма је нарочити познв да друге уче н самоме језику, и спремају их да свој језик добро разумеју и њиме добро владају, како би и они могли и разумети и усвојитн истине научне, које им се казују, и могли те истине и сами другима исказивати и јасно представљатп! (нАСТАВићЕ СЕ)

а ^