Просветни гласник
852
НЕКОЛИКО ЖИВОТОПИСА ИЗ СРПСКЕ ИОТОРИЈЕ
од
ЈА ИтЛАНА С. ЈУ бавки-ка (ПАСТАПАК)
КРАЉ СТЕВАИ УРОЖ III, ДЕЧАНСКИ
1.
Стеван је, као што сам већ напоменуо, снн краља Милутина. Младост своју нровео је у двору ода свога где се и учио од калуђера и других учених Грка; вери нравославној, читању и писању и нешто историји, рачуну, и т. д. Кад су оно Татари, за вдаде Мнлутинове, хтеди напасти на Србију, онда је он, ради спаса своје отаџбине, отишао у таоштво Татарима, одакде је једва жив умакао. Повративши се дома, отац га је, као што знате, оженио ћерју једног од дарева бугарских и дао му Зету на самостално уирављан.е. ' — Ну од времена, од кад се Милутин ородио са грчким царем, у српском двору грчки раскош отимао је маха. Па и највећи чиновници у двору, који су опкољавали краља, били су све сами Грци. Имајући уза се краљицу, Симониду, своју једнопленкин>у, они су, тако рећи, жарили и палили на српском двору. Многој старој и одабраној властели, иравим Србима, не беше то никако по вољи. Они се бојаху да Милутин не нодлегне вештим силеткама лукаве Гркиње, Симонпде, љене мајке царице грчке и осталих великаша Грка : који иђаху на то, да се српска држава споји са грчком и да иосле Милутина управа над уједињеним земљама нређе у руке грчким царевићима. Бојаху се они још и тога : да раскош и неваљалство из двора и другИх великашких кућа, не продре и у скромне кућице честитих Срба. С тога навалише на Стевана да отме оцу престо, на шта се он не хте одмах приволети. Али кад властела понрети да ће га се одрећи — онда он скупи војску и пође против оца, који чувшн за то, брзо дојури у Зету, а Стеван се повуче на десну обалу реке Бојане.Немогући му ништа учинити, Милутин му ношље овако писмо: „Љубазно и срдачно чедо моје !... Јатезовем к себи, а ти ми се, драги сине, не одзиваш. Ја сам сада у жалости и чини ми се да си бар ти уза ме ; али узалуд пружам руку, Јер те не налазим. Од много ироливених суза, очи ми већ слепе, а срце ми родитељско тешка жалост обузима, што си се ти, сине, одметнуо од мене, оца твога. Сав сам у огњу од
') Тамо је био 18 година.
многа уздисања : то ли Је сине мој , чему се не надах од тебе. Дођи ми, дакле, драги сине, убриши сузе родитељске и утешн ме у старости мојој." Кад је Стеван примио и прочитао писмо, тако му се ражалило, да није могао срцу одолети: већ оде к оцу, падне на колена и замоли за опроштај. Ал Милутин не одржи речи, већ по савету великаша Грка, окује Стевана и иошље у затвор у Скопље. Опакој Симониди то не буде задоста, него наведе Милутина на још црње дело: да ослеии свога сина! И краљ јој то учини но вољи, на га онда са његова два сина, Душаном и Душицом, ношље на заточење у Дариград ') Тамо је Стеван провео око 7 година, у врло жалосном стању изгубив и млађега сина Душицу, на се онда новратио у сриску државу и добио од оца на уживање једну жупу; а син му Душан остане у двору код свога деде, краља Милутина. * После Смрти Милутинове у српској држави настану немири. Једни прогласе за краља Еонстантина, другог сина Милутиновог, а други опет изберу Владислава, сина Драгутинова, који је умакао из затвора. Стевану, на срећу, нису били добро испекли очи, те је могао гледати, „али то не хтеде никоме казати, бојећи се да му не би с нова пекли очи." А кад је чуо да је Милутин умр'о, онда збаци новез с очију. А да би пак задобио народ на своју страну, он огласи да му је Бог преко свет. Николе повратио вид. Многи су врвели к њему да се увере, и уверивши се, разносили су то по целој земљи. Тим је Стеван задобио за се већину народа, властеле и духовннштва. У Пећи се скуии народни сабор и прогласе Стевана за српског краља. За тим буде на Богојављење, 2 ), венцем краљевства српског, венчан на краљевство, заједно са јединцем својим, сином Душаном који добије назив „младн краљ". Да би повратио реду српској држави, напише писмо Константину своме „љубазном брату" А ) Ослепл»авало се овако: зажари се гвож^е какво или друго што, иа га онда онако усијана пренесу испред очију ономе, кога хоће да ослепе. 2 ) Године 1321. Тад му је било преко 40 година.