Просветни гласник

крилов А еве басне

37

35. Сељпк и исето Код некаког богатог и задружног сељака, погоди се псето да чува кућу. да меси и пече хлеб п да сади и задива башту. Би ћете читаоди може бити рећи, да је то и глупо и неприродно. Хајд нека би псето кућу чувало, — тојош и може бити ; ноко јејош видео, да пси месе и пеку хлеб, или башту поливају. Читаоче ! и ја бих потпуно био крив, кад бих рекао да је ово могуће ; но није ствар у томе, већ у овом, што Је иас све те дужности на себе примио, и тродуплу плату за то добио; њему је било добро, па шта га се тичу други. Међу тим, сељак отиде на некакав панађур, проведе се мало, па с е и кући врати. Јхад, алн има шта и видети: од муке и љутине чуиа себи косу ; у кући нема хлеба, нити у башти усева ; новрх свега тога, лопов се поткрао у кућу и све однео. Сељак почне да грди пса; но и он се умео бранити, и рећи ће свом газди : хлебац нисам могао умесити, што сам но башти морао радити изаливати; башту нисам мого засадити, што сам кућу од лопова чувао ; кућу од лопова нисам сачувао за то.штосам се баш у то време спремао да хлеб месим. 0 п а с н о ј е н а д в е с т о л и д е с е д с т и, а ј о ш онаснијена тр и. Бажни иослови честоодтога трпе, штосеједан н о д ухватида ихврши. 30. Два исета Добри и верпи пас — гаров, који је поштено свога господара служпо, угледа на нрозору свога старог нознаника — зељова, који се на меком перјаном јастуку башкари; почне се испод нрозора умиљавати, скакутати и скичати, и репом махати, па ће запитатн свог старог познаника: ;) Но, драги зељове, како ти сад живиш, н какав посао ти радиш ? Памтиш ли како смо обојица у авлији често гладовали, и сваке незгоде трпели ? „На добро, грехота се жалити," рећи ће зељов. „Мој господин не чује ни да сам жив, ја живим у сваком изобиљу и добру ; једем и пијем из сребрних тањира; умиљавам се око госнодара, а кад се уморим, ја се ваљам но ћилимима и диванима. А ти — гарове, како живиш ?" „Ја,"рећиће гаров, „живим као и пре: подавијем реп подноге, и окуњивши нос, трпим и глад и хладноћу. Спавам под плотом, киша ме млати и опет за то верно чувам домаћинову кућу : но најтеже ми је што ме по неки пуг добро измлате, ако залајем кад не треба. — Но, молим те, зељове, кажи ти мени, како дође до те части : јер ти си био и мањи и слабији, а ја, и јачи и старији ; погибох лајући и чувајући газдину кућу: па опет — баш ништа! Каку дужност ти вршиш ?" „Какву дужност !

Гле ти молимте!"са смехом рећи ћезељов. „Моја је дужност, да нред газдом шеним." Боже мој! Много ли има на свету људ и, к о ј и с у с р е т н и само з а т о, ш т о л е п о у м е ј у д а ш е п е. 37. Мачка и славтј Улови мачка славуја, и кукавца у ноктима држаше, и ласкаво стежући га својим шанама, овако му говораше: „Драги мој славујчићу ! ја сам чула, да тобе сви хвале са твојег лепог певања и с најбољим невцима упоређују те. Мени је причала кума лија, да ти имаш такав лен и јасан глас. да твојим дивним песмама усхићаваш све ппстире и пастирке. 11а бих веома желела, да те и ја иослушам како певаш. Немој тако дрктати, драги мој, немој бити тако упоран, ја тебе не ћу појести. Отпевај ми ма гато и ја ћу те одмах пуститп и даље шетај по шумама и дубравама. И ја песму волим исто тако као и ти, па кадгод хоћу да заспим, ја свагда предем." Међу тим кукавни славуј једва дисаше у ноктима мачкнпнм. „Но хоћеш ли певати?" продужаваше мачка. Но наш кукавни певац не могаше невати, већ само пишташе. „А, таким ли ти певањем шуме усхићаваш?" с осмехом, рече мачка. ,Где је онај лепи глас, о коме сви с усхићењем говоре ? Таким нискањем мени су додијали и моји мачићи. Ја видим, да ти у певању ниси нскусан. Да видим, хоћеш ли у зубима бити укусан !" И ноједе јадног иевца до перцета. X о ће т е л' д а вамјасније ш а п н е м м о ј у м и с а о ? У II о к т и м а м а ч и ј п м ж алосна ј е п е с м а с л а в у ј е в а. 38. Сељак и овца Сељак оптужи овцу суду. и обеди је, да је крала Судија беше лпсица. Уирави питање и на тужену п на тужиоца, да одма испричају редом — у чему је сгвар, и каквн су докази. Сељак први рече : „Тог и тог дана, кад сам живину изјутра пребројао, нема ми две кокошке, - од њих нађох само кости и перје, а у авлији те ноћи никога није било до та овца. Овца ће на то рећи : Да је сву ноћ спавала па се на све суседе за сведоке позвала, да она никад у свом животу ништа није украла, нити какво зло учинила, а поврх и свега тога, да она месо никад не једеПресуда лијина од речи до речи овако је гласила : „Да се не приме никакви разлози и одбрана овчина; јер су сви лопови вешти, да своја злочинства прикрију. Из доказа се јасно види, дајетеноћп са кокошкама само овца била ; а као што се зна, кокошке су врло укусне; те према томе, ја налазим, по чистој савести мојој, да се овца није могла уздржати и кокошке не појести. И за то пресуђујем, да се овца закоље, њено месо да се да суду, а кожа тужиоцу." (НАСТКВИЋЕ СЕ.)