Просветни гласник

112

Тога ради ваља да се уверимо, је ли миеао и говор једна иста ствар. Да је мисао са свим друго нешто, а говор или језик друго, свак се може уверити кад се опомене како се често дижу тужбе на језик да не може потп} г но да искаже мисао. Речи и речениде само су нацрти, скелети, онога што хоће да се каже, а мисао и машта онога коме се речи и реченице уггућују ваља да допуни што у њима недостаје. Што емислимо иди познамо и научимо сами, то имамо у својој аамети у читавој потпуности, ади то исто често никако нисмо у стању тако исто у речима, говором, изнети иред другога или у иамети и у уму другога све онако изазвати како је у памети нашој и у уму нашем. Познато је наставничком евету како се ђаци често туже да не могу или не умеју да кажу што знаЈу и што им је добро познато. Колико смо пута, пишући или говорећи, ми на чисто с мислима, а тешко нам је да их ставимо на хартију или да их како ваља представимо ? Исто тако много пута нису саме речи довољне да искажу што се мисли, или ако би се саме речи казале, мисао би испала далеко слабија, или би се могла разумети у другом смислу Поглед или живљи и слабији тон којим ее говори, просипа често више светлости на исказивање наших мисли него што би велика гомила речи у стању била представити их. То свак може и сам сазнати, кад се опомене речца којима се хоће да каже подсмех или шала. Одатле је дакле могућно евакоме довољно уверити ее како никако не ваља узимати један за други посао ума — мишљење, и посао језика говорење. Увек оно прво иде пре овога другога, макар да је растојање од једног до другог тако мало, да је готово неопазно; макар да ми мислимо опет средством истих знака из којих је и језик састављен, те је по томе тешко одвојити једно од другога. Ако су представе о појединим стварима, о којима ми мислимо, посао ума, речи су нешто друго, баш за то што ее представе речима казују. Оне еу знаци еастављени од гласова да покажу о чему ми мислимо, које су нам представе на памети. Шта су речи према мишљењу и представама, најбоље показује што ее, за невољу, могу мисли да искажу и другим ередствима. Еад |

се нађу двојица од разних језика, не умејући се споразумеги, прибегавају обично рукама, очима, уетима, те се сиоразумевају тако, и, макар и несавршено, тек опет приопште један другом своје мисли. Исто је тако са глухонемим, зарад којих еу таким начином установљене читаве школе, и који иокретима морају да накнађају језик. Да се иокаже како доиста мишљење иде пред говорењем, обазрећемо се и на који иример. У самим бојама ми имамо толико раличитих промена и саставина, и виђамо сваки дан нове, да за њих све са свим недостају речи — и ми вас д?.н описујемо док узмогнемо да је аредставимо ако није на руци да се еама покаже. Еад су к иама први пут догали пароплови, писцу је ових врста познато да их је народ дуж целе Саве, у сваком крају по властитом свом нахођењу прозвао ватреначама, скројивши то ике по најнеобичнијем знаку у тих лађа, да се ради њихова кретања ложи вагра. Име то показује у једно процес мишљења, услед кога је постало, и не еамо то, него име показује и у колико је мишљење могло проучити ствар, де које је мере у суштину њену проникло. Види се из имена, колико је народ, којијереч створио,био у стању да проучи склоп те нове лађе и колико је дубоко знање на ком је име основано, јериме, и ако је згодно за ухо, дато је само по спољашњем еа свим несуштаственом знаку. Из исгога се примера у једно види, како постају имена и речи, по чему се оне надевају, и како речи иретходи мисао. Тако при свакој новој сгвари узима се те јој се даје име по каквом год знаку — а да се тај знак изнађе и позна да је згодан за надавање имена, посао је мишљења. Ако се у еело или варош досели какав нов становник, који је заслужио да по обичају пашег народа добије какав надимак, неће његов надимак постати баш први дан (изван ретких прилика) него ће потрајати докле његове особине не буду проучене, докле се не нађе каквим је именом згодно крстити га. Ти примери показују у великој мери како је с тим ишло и у прва најсгарија времена, показују у неколико начин којим су морале постати нрве речи. Мислити да свака представа, и мисао мора чекати и не сме постати