Просветни гласник

П 0 С Т А Н> Е

Ј Е 3 И К А

пре него гато је знак или реч за њу готова, или да. иисао и реч постају у један мах, значило би толико колико мислити да се деца рађају заједно са колевком, дојкињом и оделом, јер без тога свега не могу опстати на свету. Исто тако морамо допустити, да је деловање ума у толико барем независно од језика, да је мишљење увек у стању крочити и поћи корак више од језика, да му је управо посао, да језику задобија и осваја све ново и ново земљигате. Ми смо мислима кадри у један мах толико обухватити, колико се никако у један мах казати или написати не може. Ко пише приповетке, онај обично смигаља делу приповетку, и има је целокупну у иамети у неким неодређеним цргама често до најситнијих маленкости. Нацротив докле би је приповедио или наиисао, треба му више времена него гато му је требало да је смисли и да је себи у целокупном оном склопу у памети предсгави. Што ми мислећи о стварима имамо доиста у памети речи којима се оне ствари језиком зову, то је као иомагач мигаљењу, али тим се не обара нигата од онога гато смо до сад о овој ствари изложили. Много хиљада је нарагатаја служило се мигаљењем увек удруженпм с језиком, па је нама тај процес, који од искони није могао бити тако лак и хитар, иостао обичан, те данас ни најобразованији човек не задаје себи нитања како иде његово мигаљење, како ли се оно језиком исказује. Речи, дакле, управо служе на то, да оно што ми као целокупно мислимо, ш>цепају на поједине чланке, на поједине саставне делиће, с којима ми можемо као са бројевима по вољи руковати. Представа кад је у једној речи иеказана, бива лакша за схватање, згоднија за руковање. Окамењену или саливену у речи можемо је ми превртати и обртати од сваке руке, можемо поредити, ограничавати и удесније доводити у еавез са другим идејама и представама. Овај посао могу радити кроз дуже време разни нараштаји, као што га доисга и раде. У свакој речи је записан носледак умнога процеса, проматрања, апстракције или поређења, и тај процес, или може при оној речи увек падати на памет, или ће со памтити само резултат његов, на основу којега ће се моћи даљеступати.

Има данас послова умних, где би нам ум тегако игата могао радити без помоћи језика, као гато често ни језик није довољан, него се многи послови, на нрилику рачунање, не могу вргаити без писања. Језик је дакле инструменат, оруђе мисли, справа којои/ ради ум. Без тога средства ум не би могао далеко дотерати. Узмимо у помоћ једно поређење. Грађење парних машина, мосгова кроз воду, бугаење'брегова тунелима, насипање долина, данас је немогућно бев заплетене и силпе магаинерије, немогућно је тако рећи за саме голе људеке руке. Али с друге стране људске руке су сгвориле себи то средство, оне су старије од њега. И језик је таким истим начином слуга и помоћник људскоме уму, али у једно и производ његов. С тога смо у положају да мислимо, како исторички почетак језика није случајан него је производ старања и унињања читавих нарагатаја, који су се читавом плодношћу свога огатроумља старали, како ће представе добивене и приопгатити другоме, начином гато лакгаим гато складнијим и гато одређенијим. Таким начином, дакле, доведавгаи у савез постанак представа са постанком речи, а не улазећи у то, у коликој је мери могла бити у она.ј мах развијена и једна и друга моћ, излази нам само собом на среду прво питање, које за тим на среду долази, како се догодило, да су гласови постали израз онога што је ум људски смигаљао. Оновремени човек био је на врло наским ступњу развитка. Он није могао имати на извору нигата друго за исказивање својих мисли до гласа и телесних покрета. Глае је био много згоднији од телесних покрета, а телесни покрети су гласу могли послужити као помоћно средство. Представа и идеје у човеку постајале су управо ради потребе да иекаже другоме оно гато му се догодило или гато је осећао. Да није било тога, да међу људима није било друштва, могдо би лако бити да језик никад и не постане. Али они исти енољашњи утисци који су дали постанак првим предетавама и ирвим идејама, у толико еу деловали на тело, нарочито у првих људи, који су били много већма подложни упливу црироде него гато смо то ми, да су скоро нреко воље човекове доводили у живљи покрет органе дисања и целу нервну еистему човекову. 15