Просветни гласник

114

Тим спољним утисцима, тим нервним узбуђењем, тим покретом органа будила се жеља саоиштења, жудња да се и другоме каже оно што се осећа или што се у уму као представа и мисао јавило. Из тога је као последак изагаао глас. При овим првим почецима може се рећи да погађају теорије које помињу, како су на носгање језика имали уплива нриродни звуци, усклици, знаци радости, жалисти, весеља и бола који мало нре иодазаним начином, као што је лако разумети, и сами излећу човеку из прсију. Но есим овога питања може се носгавити друго нитање : какве су врсте оне идеје, каквог у опште значења оне речи од којих је био састављен, у којима се остварио први говор ? Раскланајући језике, пењући се старином њиховом до првобитних својстава, можемо докучити да суујезику кпрени његови нешто свакојако најстарије и најнедељивије. Из корена, који су именовали неку каквоћу или радњу, потерала Је и разгранала се сва система различитих назива за каквоће,ствари и међусобне свезе њихове. Као што већ спомињасмо, именовање ствари веже се за какав знак оне ствари, по којему ће њу сваки најлакше познати моћи. Нека ми сад, пошто смо се толико веџбали у мишљењу и говорењу, покушамо да назовемо некоме другом какву представу или ствар, па ће нам први посао у томе бити да потражимо онај знак ; ту другога пута нема. Да узмемо да се наше покушавање у надевању имена тиче иса, ми ћемо морати поредити представу коју смо схватили о псу с другим стварима, и узећемо на ум разлике између нса и њих — тако нпр. узећемо на ум животност, облик, узраст, расположење, глас. Тим истим путем, само може бити несавршеније, морали су ићи, и тога су се морали држати и они који су први изналазили и склапали језик. Изнашавши све оне знаке, није било нити је и данас од потребе тражити онај у којему би се сви они састајали, оличавали или усредсређивали. Који год између њих узима се за основ. Сам назив зависиће од средства којим хоћемо да га извршимо. Ако су то средство покрети, мимика, морала би се представити каква карактеристична радња нсећа — уједање, врдање ста-

сом, или тако штогод ; ако ли је то средсгво глас, назив ће доћи на сву прилику снрам онога гласа који та животиња има. Може бити, да је први назив псета био ав-ав. У први мах је дакле свако име цела приповест, читава реченица, најкраћи опис; оно ав -ав, било би толико колико : животиња гато чини ав - ав . Тако у речима праска или л у ц а или п љ у с а к могло се хтети да се у први мах представи надање камена у воду, или сукоб камена и воде. По сродности значења и удружењу идеја могла би та иста реч значити камен, или воду, бацање или пад, или удар. У први мах речи су морале бити неодређене, па је употреба из њихове неодређености развила на једној страни једно, на другој друго, како у кога племена — што и јесте један од првих повода разрастању језика, и постању првих дијалеката или говбра. Очевидно је, дакле, да су и ови знаци морали постајати мало по мало и разним уиливима. У дугачкој историји постања језика главна је етвар тражење знака за представу која је у уму склопљена или се склапа, па хоће да се другоме каже. Сва три дакле начела која су разне ФИлосоФСке школе нојединце иостављале као основ и почетак језика, морала су имати уплива у томе процесу. За начело подражавања гласу који ствар, што хоћемо да је назовемо, даје, или који животиња има, навели смо мало више неколике нримере. Исто се то може казати за начела узвика. Први и најстарији гласови које је човек могао извесш својим говорима, то С} за цело морали бити узвици. Но узети данашњи језик и данашње речи те на њима показивати, којој је постанак од подражавања, којој ли од узвика, која ли је дело симболичкога бележења гласоп, било би не само иемогућно него к смешно - јер ко би то чинио тај би свакојако најпре морао заборавити, да су данашње наше речи толико и толико пута прегр.чђиване, као метал, који је по неколико пута прекиван у разне сгвари, или тесто које је исто тако врло често било премешивано. (НАСТАВИЋЕ СК.)