Просветни гласник

128

1]1 ј ЕДАВАЊА ИЗ

СРИСКОГ ЈЈЈНИКА

Кад се казује да је међу собом једнако оно што се казује гдавном ц оно што се казује иоређеном реченицом, онда се та једнакост исказује заменицама: какав — такав; колики — толики или толики - колики ; онолики — колики; као год што — тако; као што — тако ; како — тако ; како - онако; као оно — тако. Од овнх заменица у главној реченици стоји свакад заменица трећег познатог лнца, а у иодређеној заменица трећа ненознатог лица. На пр. Како је мир арошасте године између Срба и Турака начињен, онако је ц трајао. — Како ноК бој арекине, тако Турци заноће око шанца српскога. — Ти ниси толико несрећан, колико ти се чини. Какво би било аролеКе без сунца, такво је детенце без слободе. - Нашн су дани онолики, колики беху Лазареви, ОбилиКеви и Шилошеви. — Т1а како се год ми сада бринемо о њима, тако ће се онц после бринути о нама. Кад се казује да је неједнако међу собом оно што се казује главном и оно што се казује нодређеном реченнцом, па ако ће се то поређење тицати и нојединих делова тих реченнца, онда у главној реченици долази заменица то или тим, а нодређена се за њу скончава заменицом што ; нли се нодређена везује са I лавном свезом мего, но ; или у главној долази иоређен нрндев или ноређен нрилог, а споредна се за њу везује заменнцама: што, што год, или свезама; него него што, него ли. На ир. Волимо те Страхииићу Пане, но сву земљу нашу царевину. — Волем скочнт' у воду Мораву, него љубит' на срамоту Турке. — Што је зрелије грожђе и што је мање водено, тим угаситнјег лица бива вино. - Што више љубави враЛаш, више ћеш је примитн. — Туга, разливена ио њезину лицу, више је казивало о њезиној милости, него црнина, коју је носила на себи. -- Тако народу онет иостане милији рат, него ли таки мир. Што се ближе сунцу тече, сие то мање зрак му пече. Често се нак у главној реченнци износн оно што је мање, лакше могућније, извесније, те да се у подређену стави оно што је веЛе, теже, немогуИније, неизвесније, или обратно, те да се на такав начин, оно што се износи у подређеној реченицц боље обори или иотврди. Оваке подређене реченнце везују се за своје главне реченице свезама: него, но, камо ли, а камо ли, да камо ли, некмо ли, а некмо ли, не камо ли, то ли ; или у главној дође свеза не само, а нодређена се почне свезом него и. На нр. Не могоше темељ подигнути, а камо ли саградити града. — Ти ннјеси ни чуо јуцака, да камо ли очима видео. И не би га нренијеле внле, а камо ли ноге на јунаку^ Дрном Гором на бијелу дану. — Кад издаде оваког .1 унака, кога данас у свјету нема, то ли мене сутра издат, неКе. — Досадио студену камену, а некмо ли

цару Сулејману, — Јер се догађаји искваре и у ономе истом нараштају, у коме су се догађади а, ксшо ли за неколике стотине година. е. Подрб1,ена за намеру. — Кад је потребно да се целом мишљу искаже намера оне радње, која је исказана прироком главне реченнце онда се реченица којом се та мисао исказује, зове аодређена за намеру. Такве реченице скопчавају се за прирок главне реченице свезама: да, еда, једа, нека, како, или се исказује упитннм обликом или ногодбеним начином. На пр. Иде брату у другу одају, да он буди брата Драгутина, — Макни српом, да ти видим руку. Једва смо се овамо савили, еда како ви то нретечете. — Пошљите му лнст књиге бнјеле, нека дође граду Вучитрну. — Он ародаје девет винограда, не би ли се одужио дуга. — Нек се Срби тријебе братском враждом, како би му лакше било аашовати. ж. Подређена за погодбу (услов). — Кад се целом мишљу искаже погодба (услов), но коју може или не може бити оно, шхо се казује главном реченицом, онда реченица којом се та мисао исказује, зове се аодређена за аогодбу. Те се реченице скоичавају за главне реченице свезама: да, ако, кад, или прнлогом док, докле, илн уиитним реченичним обликом. На пр. Кад би аророци били, не би билн људи. Да ти можеш добит агалуке, најпрнје би себи изва1.ИО. — Док се човек дима нс надими, не може се ватре нагрејати. — Ако вранац буде среКе старс , иод тобом ће вранац испливати. — Кад би сви мудри били и разумни и аравдољубиви, не би били међу њима нц кавге ни неслоге. — Докле гођ Вог не узме човеку ум, не може мал. — Ал' да вјетру дадеш але&и, тер да гледнеш нт аољс равнџном , видио би гдје скуп људи стуиа. з. Подређена за уступање или допуштање. Често је иотребно да се у иодређеној реченици искаже погодба, по коју може или не може бити оио, што се казује главном реченицом, али тако, да се допушта да се изврши или да буде оно што се казује у главној реченици, па извршила се или не извршила ногодба постављена у подређеној реченици. Подређене реченице, у којима се казује тако уступна ногодба, зову се аодређене за устуаање или доауштање. Оне се скончавају за своје главне реченице свезама: нек, да, м , ако, ако, и, макар, аремда, ма ма, да, буд', буди, баш и да. На пр. Ружно је смејати се туђој несрећи, аамакар неереКник био,и р1)ав човек. Љубав никад не ирестаје, а иророштво ако Ке и арестати, језици ако Ке и умукнути, разума ако Ке и нестати. — Да то вера и аодноси, Омер-ага се ласно не би дао нредати Србима. -- А ја нећу Турчин бити, макар главу на раменима више не носио. — Помисао ! на сами повратак, баш и да им буде суђено избавити