Просветни гласник

ПРЕДЛВАЊА ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИЕА

Подређена реченица за намеру, или за иредмет, може се стегвути у начин неодређени. На пр. Рано рани Туркиња ђевојка на Марицу бијелити илатно (место: Рано рани Туркиња ђевојка на Марицу да бијели платно). — Није нам суђено живјети заједно (место : Није нам суђено да живимо заједно . — Кад ја седнем вечерати вечеру (место: Кад ја седнем да вечерам вечеру). — Али волиш ио мору иливати, али волиш да те растргнемо (место : Али волиш да ио мору иливаш, али и т. д.). 15. Знаци реченичког слога (иптерпункција.) Осим речи склопљених у реченици, да се аима искажу мисли, у писању реченица пишу се још неки знаци на крају речеиица, између речи у једној реченици, између појединих реченица у сложеној реченици, и између чланова сложених реченица. Ко говори добро и правидпо, он ће свакад застати, пошто изговори једну мисао ; а и док исказује једну мисао, ицазићемо да по где где застане, негде мање а негде више. То застајање у пнсању бележи се нарочитим знацима. И по самоме значењу реченица стављају се нарочити знаци на свршетку њихову, или у средини њиховој. Ти знаци зову се — знаци реченичког слога (или страном речју интериункција). Ти су знаци : а. Тачка. — Ако се реченицом, простом или сложеном, што год тврди или одриче, на свршетку таке реченице ставља се тачка (.). Тачка означава најдуже застануће у говору и читању. б. Уиитни зиак. — Ако се реченицом, простом или сложеном, пита за што, онда се на крају речепице ставља уиитни знак (?). На пр. Куда Аеш ? Идете ли сви заједно гором зелсном ? — Лије ли ти отворен свет на све стране? — Зар никад ниете чули, да свога ближњег треба љубити, као самога себе ? — Шта треба да деца чине, те да буду добра ? — Да ја видим двије силне војске, чија л' гине, чија л' задобија ? в. Знак дивљења. — Ако се реченицом, простом или сложеном, исказује дивљепе, чуђење, силно осеЛање, благосиљање, клетва, захтевање, заиоведање или узвикивањс, онда се на свршетку реченице ставља знак дивљења (!). На пр. Ао Боже, да вељи си свети! — Ао свете, да леи ли си клети! — Тешко Турком тргујуЛи с Марком! — С вама дошла свака среКа и сам госиод Бог! — Вако било свакој друзи, која мајке не слушала! — Колико воде иоиила, толико суза иролила! — Да чудно ли с главе иогибосмо! — Не уздај се у силу човечију! — Изиди амо, делијо! — Драги иријатељу! — Ноштована госиодо!

131

г. Запета. — У скраћеној сложеној реченици, у којој долазе један до другог више подмета или више прирока један до другог, онда се између тих подмета а тако између тих прирока, ако нису и једни и други везани свезом и, ншпе заиета (,). На пр. Његова бра&а, стричеви, куКани и сељаци слушају га, воле и иитају за свашта. — Он је саветовао, иотиомагао и иодстрекавао на рад свакога. — Он је био стар, частан, добар и врло иобожан човек. — Запета се пише и змеђу појединих додатака подметових, прирокових и других, кад их дође више један до другог без свезе. На пр. Он је имао свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имаовину и велико богатство. — Ако у реченици има реч у петом падежу, запета се пише и нред њом и после ње. На пр. Слушај, сине, наставу оца својега! — Босиоче, босиоче у ширину расти! — Имајте, госиодо, на уму ирилике дана наших ! — Запетама се одваја и уметнута реченица од делова главне реченпца. На пр. Код куЛе је, веруј, боље. — Бејах, ире но што вас иознадох, добар, тих, добродугиан. — Деца, док сумала, не знају ништа. — У реченици сложеној приређнвањем поједине приређене реченице одвајају се увек једна од друге заиетом. На пр. И народи иодигоше с, бише креики, бише славни. — Обазре се и иогледа на ме, с' себе скиде коласту аздију, с' себе скиде, иа је мени даде. И ја могу, и коњ може, ал' не да Бог. Подређене реченице одвајају се од својих главних а и једна од друге, кад их је више, заиетом. На пр. Који говори, да је у видјелу, а мрзи својега брата, још је у тами. — Кад дође куКи својој, дође му стари слуга његов, да га иита, шта му је донео за онај новчиЛ. Само кад је унутарња веза подређених реченица са њиховим главним реченицама одвећ јака, као што је случај, кад се те реченице почињу речима : који, да, шта, или што, подређене се реченице не морају одвајати заиетом од својих главних. На пр. Старешина с договором куАана иродаје што је за иродају. — Не иитај кога сам заната. — Нотомство Ле ио иослу сваког судити гита је који знао. Благо онима који су чистога срца. — Ја виђу да си ти хитре иамети. д. Тачка изапета. - Међу члановима прнређивавањем сложених реченица, кад оне нису у тесној међусобној вези, и нису везане граматичким свезама, пише се тачка и запета (;). У овим се приликама често сви чланови приређивањем сложене реченице по чињу једним истим, поновљеним подметом, нрироком, додатком или свезом, или мисли теку као неко набрајање. На пр. Нравда изискује, да никоме ни најмању увреду не творимо ; врлина хоКе, да другима иомажемо и добро чинимо; и здрав нам разум креико