Просветни гласник

138

НЕКОЛИКО ЖИВОТОПИСА

ИЗ СР11СКЕ ИСТОРИЈЕ

споне између препреденог Кантакузена и мудрог Душана. 4. Нриставши отворено уз царицу грчку (Ану), Душан је неко време мировао, за то, што је чекао да Турцц оду ш Јужне Маћедоније коју су страшно пустошцли. Њих је први позвао Апокавка против Кантакузена а после и они сами све више почну продирати у Ј. Маћедонију. Кантакузен пак видећи где је остављен од Душана пређе на страну Турака и науми помоћу њиховом да се докопа грчкога царског престола. Августа месеца исте године (1343) Омар бег, поглавица турски, с огромном војном силом оиустоши већи део Македоније, па онда, с Кантакузеном упадне у Тракију; а Душан опет одмах уиадне у Македонију те из ње изиђоше нспријатељске чете. У Македонији је била потиуна раздробљеност. Три главна града: Солун, ЈВерија и (Љј> (Серес) тегли ли су сваки на своју сграну ; а остале је градове Душав опет потчинио смојој власти и тако је за кратко време имао у својим рукама оиет целу Македонију. Имајући дакле у својој власти Македонију, Душан пре свега крене се у источни угао њен кСтри.мону камо га је мамио добро утврђени и богати град Сер. Нрво је опустошио околину Сбра и доир'о до Зихме коју је у почегку 1344. године заузео. За тим се почне спремати за онсаду Сера, но то не могаше изврШ1 ;ти, јер је морао послати део војске на другу страну. Он је био извештен да Омар и Еантакузен хоће да се врате натраг (у Азију) суким путем кроз Тракију, па пошље војску против њих. Бојске се сукобе у местанцету Стефанијани. Српска војска поглавито се састојала из коњаника, а Турци су билн све пе шаци. Надбијени срп. војском Турци се повуку у шуму где је српској коњици било незгодно, управо немогуће, кретати се, па с тога Срби морадоше сјахати коње и упутити се за Турцима пешке, онако тешко наоружани. Међу тим Турци су се умели користити тим поступком српске војске па су се увлачили све дубље у гору и Србе за собом мамили ; па кад су већ далеко у гору зашли, а Срби се од својих коња однојили, онда их опколе н као лаки пешаци брзо се докопају коња српских па нападну на тешко наоружане Србе. Срба је тада много пало, а и заробљено ; и што је остало, то се једва снасло у ш_\ ми. Пу због овог пораза Душан не одустане од војне, већ идуће 1345 године заузме Ђерију ( Вер) који је био под управом сина Кантакузенова. Освојивши Берију (Бер) н још друге градове, Душан те исте године обнови опсаду С&ра. Град је био дошао до нужде. Становништво се поделило на више партија, од којих је највећа била српска, која је хтела Ду-

шана. Кантакузен не могаде иослати помоћи те Сер, најзад, надне у руке Душану. Падом Сера заузета ,-е Албанија и сва Македонија сем града Солуна, кога је Душан одавно желео имати у својој властн због његовог нриморског положаја и прекрасног утврђења ; али му те жеље осташе на празно мимо све усиљавање његово. У Серу је Душан одобрио да се уговор између Млетака и Котора продужи на две године и ту је се потписао: Стеван божјом милошћу краљ Србије, Дукље, Хума, Зете, Албапије, Нриморја. де 1а Бугарске царевине и „скоро целога ') рпмског царства господар." - Нз самог овог потписа јасно се види моћ Душанова. Он је од 1331 — 1346. године дакле за 15 година свога краљеваља не само утврдио свога ноложаја него је својом војском продр о на југ у земље српске а отргао их испод грчке власти, саставио их са својом до(»ндашњом државом, на чак и мпоге друге области заузео. Душан као цар (1346—1355) 5 Сно .Јивши са својом државом области у којима је био срцски живаљ ал које су дотле биле нод вдашћу грчком и освојивши још и друге земље, као Албанију и др., Душан је се осетио најмоћпијим владаоцем на балканском нолуостриу. А видећи : да грчка држава из дана у дан све више ц више опада, да му суседи Маџари не могу ништа нашкодити, и, најзад, што се б_\гарски владалац мање моћнији могаше називати царем — и Душан науми да да видљивог израза величини срцске државе и великој моћн својој. С тога се ирогласи за цара српског и узме све знаке тога достојанства: тијару, нлашт, п друго. Тим је Душан испољио своју намеру : да сруши византиску царевину и на место ње на балканском нолуострву да створи огромну царевину сриску, којом ће срнска рука да рукује. Ну Душан се не задовољи самотим. Сагласно вековним нредањима, Душан је добро иојимао, да његов многознаменити нроглас за цара може постати законит и онште нризнат само у том случају, ако то буде освећено највишом духовном влашћу Срнски архијепискон који је зависио од цариградског натријара, није могао бити том највишом духовном влашћу. Требала се, дакле, најпре установити аотауно независна црква и поставити независна врховна глава њена. С тога Душан прогласи српску цркву патријаршиском. а једног од архијепискона за аатријарха српског. Ну, да би лакше био признат и за природног наследника византиског царства

1 ) Источиог.