Просветни гласник

397

2. „Главшш Просветном Савету Прегдедао сам „Огачаственицу или иознавапе околине " за II разред осиовне шкоде (четврто понрављево и доиуњено издање) од Петра Никетића"те према одлуди Саветској на 137. састанку од 20. Декем 1882. част ми је поднети о томе деду овај извештај. Отачаство је детету овога доба (II р. осн. шкоде) оно парче земље, где је проведо свој живот од кодевке па до шкодског доба, и све оно што се надази на тој грудвн земље н пзнад ње: н тадасн и камење поточно, биље домаће и пољско, жнвотнње домаће и нољске, обдадн и зкезде небеске, хујање одујине, певање тичије, скаске о развалинама, приче о знатним људима, народне песме и обичаји. Све ово скуна саставља у детету једну аојетску целину, све ово скуна уткано је једно с другим и представља једну неокр-, њену целину у једном оквиру. Ову свезу мора шкода подржаватц ; она је не сме кидати , него је мора у целини узети за иолазну тачку. Као што је настава у матерњем језику спојена са вежбањем у говору и мишљењу и са ннсањем и читањем, таке ће и овде земљописна, исторпјсиа и јестаственичка грађа да се споји у једнОм општем дебду а то је отачаственица. Она није само географија, него је и историја и јестаственица. Она је припрема за укупну реалну наставу а не само за геограз>ију. Из овог заједничког дебда имају да се развију у току шкодовања засебне гране реадне наставе. Отачаственица није то исто што п земљоиис отаџбине. Граница отачаственице доиире само до граница ужега завичаја, а ове доииру дотле, докле дохвата и неиосредно гледање детиње. Срез , округ н т. д. спада већ у земљоиис отаџбине. По материјалу, што га видим у овој „отачаственици" г. Никетића, држао бих да и он овако схваћа овај нредмет наше основне шкоде. Ади кад се овако схвати обим овога предмета, онда треба знати и то, да учитељ не може и не сме никако очекивати уснеха > овој настави од ручне књиге дечије и од учења и? те књиге. Усаеха може бити на овом ступњу само од неиосреднога гледања с једне и живог неиосредног саобраЛаја са живим учитељем с друге стране. Овде је учитељ сам собом и метод , с тога се н тежиште цедога рада преноси на учитеља н ђака, а не на ручну књигу. Природа самога предмета по овоме схваћању искључује апсодутно сваку могућност , да се у свима шкодама употребљава један псти материјад ; према томе кад би ручна книга што и вредида , не би се она могда употребити као оишта ручна књига за све ђаке у једној држави (изузимајући Саи Марино и по-

добне „државе"), него би морало бити више књига. И заиста нигде у свету не постоје оваке ручне књпге. Од свију учитеља код свију образованих народа биће једини г. Никетић, који се датио тога неблагодарнога носда, да напише ручну књигу за децу, од 7—8 година под насдовом „ Отачаственица или иознавање (?) околине за II разред основне школе " А да би могао то учинити. морао је г. Никетић сићи са оне внсине на којој треба да стоји сваки прави учитељ, са оне висине, где учитеља покреће на сваки рад пре свега виши васиитни интерес, он је морао скренути с пута, кога се држе сви учитељи који воде истингка рачуна о истинском усиеху дечијем у свима иредметима иа и у отачаственици. Је ли скретање са овога иута стало какве борбе г. Никетића , ја то нећу да испитуЈем, ади ево како је он то учинио: У предговору ка првом издању своје отачаственице ведн он: . Ова књига удешавана је (дакде није удешена, јер је то немогуће) више да буде ручна књига ђаку него учитељу. Учитељ треба да нреради обашка сваки део, те да при иредавању не буде деци ништа пејасно; он треба пре да води разговор, па онда да чита с децом. Том Ке ириликом објаснити деди и друге ситннце (?) ако их буде имало (!)." — Дакле, г. Никетић склонио је неку нејасну читанку, пак јој је дао нме „ Отачаственица ." А да 1е та читанка непотпуна, признаје и сам: „ако их буде имало (ситница) нека и њих учитељ објасни." Дакде тежиште је рада у књизи. Одмах у почетку свога предговора прича г. Никетић како је овај предмет заведен 1871. год. у II разред основне школе, иа вели: „То је бно са свим нов предмет за наше основне школе а и за пине раднике — за то се овај иредмет у свакој скоро школи и код сваког учитеља друкчије иредавао ." — Г. Никетић није означио, на што се односи реч „ друкчије" — да ли на грађу или метод. Ако је мисдио грађу, онда је ногрешио, јер захтева измену ириродне околине, а то неће Бог никад учинити за љубав чије било писане „отачаственице" — јер ириродни метод захтева да се добро чита ириродом одређена отачаственица ; ако је мислио метод, онда треба да је написао уиуство за учитеље , а н е ручну књигу за ђаке. Да пређем посебно на ову, Гдавном Савету поднесену „отачаственицу." Цела је књижица израђена немарно како се само може зампслити. Геда нема никаквог: од поступноеш нн помена нема; поједине партије непотпуне су. На насдовном листу стоји иод заградом, да је то „четврто иоирављено и доиуњено издање." Ово је просга обмана. Као доиуну ваља да држи г. Ннкетић то, што је из своје „јестаственице" пренео амо непотнуне