Просветни гласник

462

врати једног тиранина (Хииија), кога су они протерали. Због тога дадоше Ариетагори 20 лађа са војском. Чим Аристагора стиже, одмах отпочеше ратоваље. Шјнре су Грци побеђивали Персијанце и сагорели им једну велику варош (Сард). Али кад стиже нова персијска војска, онда су Грци пострадали. Главна варога Милет била је спаљена. Аристагора и Хисгије уморени су тешким мукама. IV Милцијад 1. Ништа тако није увредило персијског краља Дарија, као то, што су се Атинци, један тако мален народ, усудили. да нападају на његову државу. Протерани атински тиранин (Хипије) јога више га озлоједи на Атинце тако, да се краљ сваки дан мољаше: „Воже, допусти ми да, мрзим на Атињане". Један слуга морао је сваки дан о ручку казати краљу: „Господару, сети се Атињана". Но не само Атину, већ целу Грчку хтео је Дарије казиити. Оп намисли да понуди Грке да се сами покоре. 0 гога посла људе у све грчке државице, да за знак покорности захтевају земље и воде. Више државица, из етраха од персијске силе, послаше знаке покорности. Оамо две главне државице у Грчкој, Шпарта и Атина, че хтеше то учинити. У Шпарти су се тако огорчили на Пероијанце, да су их на месту исекли. У Атини са највећом грдњом бацише поеланике у бунар, да тамо траже оно што су искали. После овога Дарије нареди, да се војска оружа и да иде на Грке. Али војска која је ишла на лађама пострада од морске буре, а војску која је ишла сувим потукоше у путу разни народи. Дарије је наредио да се спреми друга војска. Ова се војска довезе на лађама. Чинило се да ту силу нико не може надвладати. Персијанци су понели много ланаца, да њима окивају и везују заробљене Грке. Још су ионели леп бео мрамор, да на бојном пољу подигну споменик у знак победе. Атињанима не дође скоро нико у иомоћ. Шпартанци су веровали, да не треба водит рат, док не буде нун месец и с тога не послагае номоћ. Само им мала варош Платеја носла 1000 људи у помоћ. Атинци су могли извести свега 9000 војника. Ово је била малена војска, али се била одважила да учини све

за славу и слободу отаџбине. И тако ових 10 000 добро наоружаних Грка, изагало је нред персијску војску од сто хиљада војника. 2. У равници поља Маратона наместиле су се обе војске једна према другој. То је било у јесен 490. год. пре Христовог рођења. Еад Грци угледагае непрегледну силу персијску, препадогае ее и они који су најхрабрији били, јер атинска војска бегае веома мала. Неки су већ говорили, да би било боље да се врате и да чекају помоћ од Шпартанаца. Али један човек храбраше плашљиве, а свима уливаше храброет и поверење. Тај човек беше војвода Милцијад. „Ако се ми одмах у почетку не покажемо као храбри људи; ако први пут срамно нануетимо бојно поље; тада ће се непријатељи осилити због нашег бегства, гониће нас, нападати и убијати. Нашу варош оплениће дивљи Азијати. Протерани владалац Хипије предаће нас у ропство персијском краљу. Не оклевајмо дакле, Грци; пођимо сложно у битку, па ћемо тако избавити и себе и слободу Грчке." Овако је Жилцијад говорио војсци, и сва војска пошла је за њим у бој. На десном крилу стајали еу Атињани, а на левом Платејци. Отпочела се страшна битка. Грци, који су бранили слободу своје земље, борили су се јуначки. Док су Персијанци потиснули средину, дотле су Грци нотиснули њихово лево и десно крило. Милцијад притрча у иомоћ средини. Атињани су победили голему персијску војску, која окрете у бегство. Атињани су их гонили и убијали, где су кога етигли. Грцима остаде цео персијски логор и све, што су Персијанци понели, као ланци, мермерни стуб, оружје, храна итд. Никад пре тога није добивена славнија победа, нити је војска дочекала већу радост, него што је атинска код Маратона. Један војник јуриоје у највећем трку у Атину. Кад је сгигао на пијацу, он је готово издишући викнуо: „Гадујте се Атињани, ми смо победили." Ва тим паде мртав на земљу. Дуго носле тога славили су Атињани тај дан победе. Воговима су приносили жртве. Милцијада су дочекали са највећом славом. На једној лепој слици насликали су га онако, како је водио војску у бој.