Просветни гласник

0 ШЕОЛСКИМ ШТЕДИОНИЦАМА

465

питавању не сме изостати, тако рећи, морална гимнастика, којој је цељ не само образоваае ума, него и карактера. Ако је уштеда, т. ј. вишак нроизводње над потрошњом, вишак прихода над расходом, гдавно средство благостања, како целог народа тако и појединаца, то онда ваља децу учити штедњи, као најважнијој навицн сваког човека. Ако је смотреност доиста потребиа у човечијем животу, т. ј. да се вишак заслуге оставља на страну за црне дане; ако спада у човеково достојанство и то, да се сваки труди да не буде на терету својим ближњима, да не буде просијак: онда је цељисходно навикнвати децу да зарана на будућност мисле, да своју увиђавност изоштравају, како ће некада знати сној живот онако удесити, како то најбоље њиховим придикама одговара, а штедети значи удесити живот као што ваља. Опште је позната изрека да дух народа већином зависи од васпитања омладине. Ако нам пође за руком да омладину народну васпитамо у умерености и штедњи, онда нам се не треба бојати да штедња неће ускоро ностати особина целог народа. Педагози полазе са гледишта, да ако се хоће да млад човек задобије као што ваља ноглед на односе у којима и ио којима треба да живи, то му треба нсихолошког надгледања. Врлине, које сваки на тај начин задобије, унеће доцинје у породицу, у општину, у друштво, у државу. Да се дође до тнх врлина, нема другог пута до непрестаног вежбања и навикавања. Од вежбања зависи стецен, до ког ће се у онште те снособности рачвиги. Где се младићи у велико вежбају у врлинама, ту је и воља зато очеличена, ту је и енергија велика. Као што будуће здравље младалачког тела зависи од снаге и јачине хране, тако исто и у моралном и интелектуалном цравцу доцније испуњавање извесних нужних врлина зависи од васпитања и ранијега вежбања. Душа је младићева као мек восак; треба само вешта рука вајарева, па да му облик да. Као жице на виолини, тако добре и рђаве стране упоредо леже, треба само додир веште руке па да хармонију произведе и врлине изазове. Пошто штедљивост повлачи за собом умереносг, љубав за поретком и јачину воље, и иошто је даље у стању да од онога који нишга нема створи нешто, што ће да вреди, то је с тога она од неоцењивог значаја но благостање како појединаца тако и целине. Па зар онда не заслужују поштовања они који се брину да ту врлину учине општии добром целог народа? Тако су средство заиста школске гитедионице. Учнмо децу штедњи, вежбајући их у истој; учимо их штедљивости, јер се она лакше дају на то навићи I

него ли одрасли! Деца су најбољи аностоли сваког друштвеног препорођаја! Учимо будућег радника на разним нољима, како од малих уштеда, само кад се редовно улажу, велике суме постају, којима се у случају болесги родитељске и разне невоље у дому лако помоћи моћи. Интерес народног благостања , општа моралност и морално васнитање породнце и друштва запомажу за овом врлином. Она умерава шкодљиве тежње, учи пас да будемо госиодар својих страсти, челичи нас, ослобођава нас од свију норока и ирави нас људима у иравом смислу те речи. И најмања уштеда јесте већ иобеда ма над каком страшћу. Пре него што цочнем обарати мњења иротивника ове установе, иека ми је дозвољено да унознам читаоце са суштином школских штедионица. Први је дошао на ндеју оспивања таке установе нроФесор гентског универзитета др. Лаурент. Његова метода гласи: 1. Деца предају учитељу на чување сваку нару коју добију као ноклон, џенарац,или нрема околностима као награду за рад, а не морају је употребити на какву другу иречу цељ. То бива „обичЕго" једаред недељно, и учитељ о томе води тачно књигу. 2. Као нризнаницу добија свако дете један листић од извесно прописаног Формулара који садржи извод рачуна детињих уштеда. 3. Чим улог достигне извесну цифру -- 1 динар учитељ га одмах иредаје штедионнци, одкоједобија штедионичну књижицу на детиње име. 4. Штедионична књижица остаје код учитеља и цредаје се само на изречну жељу родитеља или тутора ради прегледа. 5. Иснлаћивање бива одобрењем родитеља или тутора, нарочито онда кад дете школу напушта или оставља. 6. Свако иринудно учешће ваља избегавати н само радити иоуком и саветовањем. Да пређемо сад на замерке, које чине нротивнпци овој установи. Једни од њнх наводе, како ће идући нараштаји, због сувише раног навикавања на штедњу, постати лакоми, тврдице. У тој замерци нма нечега, врло мало, истипитога; али је нпак далеко од нраве истипе. Велика је провалија између тврдице н штедише. Тврднца оставља свој повац на страну, да дође до великог капитала, да створи себн уживање наслађавајући се иогледом у велнку гомилу, која остаје код љега на веки непродуктивна. Штедиша пак штеди „беле иаре за црне дане", штеди новац да себи номогне у слабости и старости или у онште у каквој нужди, или иначе да нрибави себи нешто што ће неносредио потпомоћи и увеличати његову нроизводњу, а тим иосредно но59