Просветни гласник

466

0 ШЕОЛСКИМ ШТЕДИОНИЦАМА

стати продуктивнији засвоје бдижње. Има дакле две врсте штедње: једна је врлина, а друга је иорок. Треба дакле малчиде да се промнслимо па да не бркамо та два појма. Зашто тврдпца живи и без онога што му је најнужније, само да новац на гомилу сабере? Он скупља новац просто само зато да би га што впше накупио, т. ј. он хоће да га свет сматраза богата човека и то је сва цељ њггова живота. Он никад и не помишља на то да то сноје благо ужива. Тврдичлук је пука страст, душевна болест, врста безумља. Је ли богатство цељ и нама којиштедњу проиоведамо ? Не; та је помисао далеко од нас; ми је се грозимо. За нас је богатство увек само средство, само једно оруђе, да дођемо до већег интелектуалног и моралног савршенства. Штедиша, као што већ рекосмо, има намеру да уштеду ма кад употреби, јер зна да човек не живн само за то да буде богат или да у богатству просто онако ужива, већ наиротив да. се непрестано усавршава. Ннко неће ваљда норкцати, да је штедња врлина. Она се не састоји у нетрошеку. већ у нерастурању, у нерасииапу новца на некорисне ствари. Човек мора да трошп, јер како би иначе могао да живи?Чоиек не може да живи о сувом лебу: његов разум и његова душа имају такође своје потребе, које се намирити морају. Зар није прва потреба сваког створа, умом обдареног, да свој разум, своју душу облагороди? Зар није наша прва дужност да добро чинимо ? То су онравдани издатци, јер нас они потпомажу у вршењу наших животних цељи, у постнжењу моралног и интелектуалног усавршавања. А зар штедња има икаке друге цељн до те? Уштеда за уштедом прави капитал. Капитали су оно што мп богатством називамо, они су дакле оруђе умног и моралног развића, а то је опет оно што нас на штедњу ободрава. Има истина п таквих који одрнчу, да је штедња врлина и додају да је ми не смемо децп проповедати, јер то не би значило ништа друго до проповедати им егоизам, и тим њихову великодушну душу кварити. — Боже мој, колико ли је неистине и обмане у таком тврђењу?! Мисли се да су деца великодушпа; а кад боље погледаш, она су сва себична, шта више користољубива. Ено ногледајте само оно дете; његови роштељи, ма како да су сиромашни, ено дали су му десет пара да оно само може с њим чинити шта хоће. И ено га где отрча у у бакалницу да купи „шећерлеме" или други каки слаткиш. Да ли оно иомишља да подели то са својим родитељима, да ли помишља да даде што својим другонима ? Не; оно хита све да поједе само, а и не помншља, да су његови родитељи онај новац можда крваво зараднли, шта више још одсвојих уста „откинули." Џепарац, којн деци дајемо, то је тек прва

школа егоизма. Казати сад том детету да један део тога што добије треба да уштеди, то га заиста Неће егоистпчким начиннти, већ напротив научиће га да својој ћуди оделе. Само једино то што ће се одрећн нечега , на шта га његова рђава навика гони , зар му само једино то не прииоведа првп морал самопожртвовања, самопрегоревања? То није само гола теорија, већ је очита стварност. Деца увиде одмах на шта може да послужи уштеда коју су учинила; она припитују чешће за велнчину своје упггеде. А зашто? Да помогпу својим родитељима, те да ови своју моментану потребу намире, понекад да оца сахране, да својој сиротој мајци хлеба даду. Учели се деца тиме да егоисте буду ? Хоћете ли још доказа из живота? Ево га : Лорент, творац ове устапове по школама, обилажаше једном школе. Излазећи из једног женског разреда сусрете пред вратима једно девојче, обливено у сузама и загушено у јецању. На његово нитање, загушенпм гласом каза му девојче, да јој је отац умр'о па је дошла да изузме своју уштету, јер иначе немају чиме оца да сахране. Други пут причаше ватрено један Францески учитељ о грдној поплави реке Пб у Италији, о ужасном страдању тамошњег житељства и проповедаше хришћански морал притицања у помоћи својима ближњима. Дирнуто овим речма устаде једно дете и предложи учитељу да иритекну својим ближњим суседима нрилогом из својих уштеда. Је ли то егоизам ? Није ли то прва клица великодушности, нрви род самопожртвовања и саучешћа ? Други вам опет тврде, како није школпн посао да васпитава децу у штедњи већ је то ду.кност породице. По нашем скромном мњењу, цсљ и задатак школе није никако да човеку даде само низ знања, којима ће се доцније у животу више или мање користити, већ у исто доба да колико јемогуће вншепоради да држави и друштву васпита морално ваљане и добре грађане. Кад јој је задатак да иоучава децу у приљежању и раду и да их на то ободрава, онда у њен делокруг спада и задатак, да штедњу буди и да је што више развија, јер нашто сав труд и мука кад штедње нема ? Рад је на сваки начин прва дужност ц иотреба човекова живота. Његова цељ не треба да је намирење тренутне потребе, већ трајно осигурање екзистенцпје, дакле н за случајј кад се не може да ради, било због слабости или због старости или ма каким другим узроцима 0, како се све то може лепо да оствари, ако се само један део зараде редовно на страну оставља — ако се штеди. Према томе рад и штедња јесу две поле од једне целине, онн су савезници за одржање човекова живота. Еад је ван сваке сумње задатак школе да у раду децу васпитава, то онда као неминовна последица ироизлази то: да је њен позив да децу и у штедњи васпитава.