Просветни гласник

0 ШКОЛСКИМ ШТЕДИОННЦАМА

467

Ако се оставн породици да она ту врлипу пегује, то ће за то прилике имати само она деца која буду срећна да имају економичие родитеље. Предузме ли то пак школа у своје руке, онда ће у томе да учествују сва деца која иду и морају да иду у школу. Влагодет таковог наспитања биће од користи целој доцнијој генерацији, а опа ће онет обдагородити цео народ. Породица заиста пије у стаљу тако што да учини, јер тешко да ће деца уиућена бити у нородици у том погледу на прави пут, ночем нам је нозната често мајмунска, тако рећи , љубав родитеља на спрам деце, а осим тога и њихово слабо педагошко образовање, које често више смета, него што помаже школи. Те с тога је управо школа и место, са кога се бори про тив одомаћених погрешака, и то са највећим изгледом на победу. Али зар да отпочнемо васпитање баш са материјалне стране, повикаће ми многи учитељи? Да! 11о мом лаичком мњењу јако греше они сентиментални људи што би хтели да се отегпе што је могуће дуже да се остави што доцпије да деца сазнаду праву вредност новца. На што то, кад су деца још раније нешто сазнала о мађијском дејству тог средства? Мееи се чини да ни најмање није излипшо објашњавати и проповедати деци корист и велику благодет од штедње по цео доцнији живот. Велисе: та за бога, тиме сувише рапо нарушавате ону детињу безбрижност и оно његово детињско блаженство. Ма да изгледа да то бозна како дира човека у срце, није опет тако страшно. Бољеје постепено навикавати дете на штедњу, јер је њега уопште лакше каквом добру научити, него ли у одраслог какво зло искоренпти. Осим тога далеко је боље будити га лагапо , поступпо па тихо из царства његових милих снова, него ли да га се груба рука живота изненадно косне, јер, верујте, она је немилосрдна, она рушн одмах. Мени се чисто чини да нема времена за које би се могло рећи, да је рано кад да се отпочну деца учити : како од пара које се уштеде од некорисних издатака постају временом динари , који се могу на најкорисније цељи да употребе. Многи истичу радо и тај разлог, да младеж не може да штеди , јер не зарађује. По нашем мњењу појам „ штедње" никако не нретпосгавља, да то мора сваки прибавити својим сопственим радом. Ми се овде морамо руководити нрактичким гледишем; чим дете има у својим рукама нешто што може или потрошити \ у невидиш или сачувати за доцнпје време , то онда већ имате предмет за штедњу. Који тврде да штедња претпоставља личну зараду, нису ништа срећнији од оних што тврде, да домаћица није продуктивна, „јер не ствара никаква стварна добра." Очувати нешто

што већ имаш у рукама , а могао си како си хтео проћердати, то је већ по себн нешто продуктивно, па и ако не баш активно, а оно пасивно. Најзад назовите ту делателност како хоћете , само нека опо нослужи као средство да се њоме изазове дух штедње У народу. Неки мисле и верују да је довољно, кад се у школи непрестано говори како је штедња корисна. Али сваки педагог зна, шта то вреди, кад се настави , која се тако рећи на сваком кораку недовољна показује, придружи практичко вежбање, кад се детету да ирилика да одушевљене речи учитељеве у дело нриведе. Врлине се задобијају вежбањем , и то само вежбањем, а средство вежбању није ништа друго до дело. Ми треба, и теоријски и нрактички да начинимо нредметом наставе ону врлину, која је од врло велике вежности, како по економскн живот појединаца, тако и читавог народа, као што је то случај са штедњом. Ми не тражимо да школским штедионицама решимо социјално нитап.е, као што то мисле многи занесени духови , већ у њима видимо само благотворни уснех и средство за побољшање народног благостања. Оне су средство које спречава лакомислене нздатке, неуредан живот, и дасеживи онако певушкајући и звиждукујући. Оне уче децу на умереност итруд, оне осигуравају раду његов род, оне потпомажу богатство народа и увећавају његову економску снагу. Свака стаза која води ка штедионици заврће далеко иза механе. Као што већ сноменух, главна цељ школских штедноница, није управо да деци сгвори капитал или да им велике суме нагомила, већ да омладину, а помоћу ње и цео народ, васпита у штедњи. Кад се једном уведу у нас школске штедионице , онда је већ учињен један корак унапред за идеју, која је изражена у установи штедионица , т. ј. ,да се и најмање сумице корисно употребе." Кад се омладина само једном навикне на штедњу и са њом, тако рећи одрасте, онда ће така установа постати правом народном потребом. Па не само, да ће се корист школских штедионица и њихово благотворно дејсгво показати код потоњег нараштаја, она ће много пре изићи на видик, но што се то замислити може, јер ће штдљивост деце имати повољног утицаја и па родитеље, те ће и ови угледајући се на своју децу ностати штедљиви. Ово што велимо није позајмљено из каке недагошке књижурине, већ је Факт , који нам се у хиљадама примера јавља у земљама, у којима су школске штедионице већ уведене. Тако Малере вели за Француску: „Испочетка изгледаше, као да родитељи са неноверењем гледаху на ову нову установу; донније су се интересовали за њу, тако да су и сами учествовали 59*