Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОР0ЈЕ

752

превезе се он тамо. Еад је тамо прешао, нити је било какве велике војске, нити каквог важног војсковође, који би изашао пред вега. Не наилазећи МИРДб ни отпор, пројури он делу змљу, освајајући једну по једну варош, и приближи се самој Еартагени. Тада Картагенци нозваше Ханибала. Оа великом тугом морао је овај велики војсковођа напусгити Италију, коју је освојио и у којој је одржао толике славне победе, јер му његови земљаци не хтеше у невољи помоћи. Он похита у АФрику и изађе Одипију на сусрет. Али он је одмах опазио, да је његов противник силан, и да он са његовом умореном војском не може ништа учинити. Битка је требала да буде у равниди код места Заме. Но Ханибал је понудио да се мире и на догледу обе војске састаше се обојица великих војсковођа на договор. Млади јунак Сципион , тек у цвету младости и свеж, разговараше са Ханибалом и посматраше на његовом дицу тугу и болове. Оципион захтеваше нотпуну покорност, а Ханибал не присгајаше, и тако цео разговор беше узалудан. По том је отпочела битка. Ханибал је био_ напрегао сву своју снагу и сву своју вештину; своју војску разредио је са свим вештачки. Све то није ништа помогло. Око 20000 његових војника заробљено је, а готово толико их је изгинуло. Тада су се Картагенци морали предати на милост и немилост и пристати на тежак мир. Они су морали уступити Римљанима: Шпанију, Сицилију и Оардинију. Осем тога морали су издати све римске заробљенике, предати све изучене слонове, и обећати, да више никад неће такве животиње хватати и учити за рат; све ратне лађе, осем десет, морали су спалити, платити ратне оштете преко 10 милијуна талира, и на послетку никад никакав рат не почињати, док им не одобре Римљани. Кад је на сваку главу разрезана пореза за исплату ратне штете, све је у Картагени плакало; али Ханибал се смејаше горко и викну : „Требало је да сте тада плакали, кад сте испред Римљани бегали, кад су вам одузели оружје и лађе вам спалили." 5. И ако је Картагена била сасвим покорена, ипак Ханибал није могао у миру свршити свој живот. У

то време владао је у Сирији силан краљ Антиох. Ханибал му посла тајно посланике, да га наговоре да се удружи са незадовољним Грцима и да пређе у Италију и нападне на Римљане. За ово дознадоше у Риму и одмах опремише посланике у Картагену, који су тражили да им се Ханибал изда. Картагенци су морали пристати на то. Али Ханибал побеже ноћу на једној лађици, коју је одавно за то спремио, и превезе се на једно острво. Ту нађе неке трговачке лађе из Картагене. Они га поздравише радосно, али су се чудили шта ће он ту. Ханибал се бојао, и за то им рече, да он као посланик иде у варош Тир. За тим заустави се код морнара, отпоче их гостити, и кад их је добро напио, он побеже у Азију краљу Антиоху. Антиох пристаде да удари на,'; Римљане, али у боју буде потучен и мораде пристати да се мири и да изда Ханибала. Одатле Ханибал побеже другом једном краљу; али Римљани су га и отуда искали и претили ратом. Кад је Ханибал видео да ће га издати, он попи отров, који је са собом носио, само да не падне у руке својим највећим непријатељима, Римљанима. 3, Цензор Катон У Азији, за време рата, навикли су се Римљани да живе у изобиљу и раскоши. Што је више било новаца у државе и у нојединих људи, сваки је више мислио како ће моћи најбоље живети, а нико на то, како ће најбоље своју државу и свој народ послужити. При том су богаташи постајали све силнији, јер се са златом могло свашта учинити, али свеје мање бивало честитих људи. Један честит човек, као што су и стари Римљани били, био је цензор Катон, који је са свом силом и снагом радио, да у Риму поврати старе добре обича.је. Он је се бојао да лако може један човек докопати сву власт у Риму, ако грађани буду проводили живот у раскошлуку, ако зидају лене дворове и позоршнта и ако раде као што су радили стари Грци. Овај строги човек нарочито је мрзео на Грке, јер су многи од њих били дошли у Рим, да уче римске младиће вештинама и наукама, какве су биле у Грчкој. По неки од ових Грка доиста су били прави брбљавци и лакомислени, и једном старом републиканцу, као што је цензор Катон, нису се могли никако допасги.