Просветни гласник

906

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

људи. То се није допадало ни римским царевима ни римским нлемићима. 0 тога хришћани нису готово никад били на миру, већ су их увек гонили и мучили. Но узалуд су римске власти хватале хришћане, мазале их катраном и спаљивале, узалуд су их бацали дивљим зверовима у чељусти. Блага и истинита Христова наука није се могла ишчупати из њиховог срца. Што су год хришћане више мучили и гонили, то је све више људи нримало Христову науку. Хришћанске поглавице радо су ишле на смрт, знајући да умиру за праву и истиниту науку. Гоњење хришћана ишло је све дотле, док на престо није дошао цар Константин. Један од римских царева узео је себи за помоћника Константинова оца (Констанција Хлора). Он је управљао у Галији и Шпанији веома мудро и иарод је био с њиме задовољан. Хришћане не само да није гонио, него их је још чувао и штедео , а њихове епископе и свештенике призивао је себи. У то време (на 800. год. по Хр.) хришћани су се јако множили. Константинов отац видео је да би му хришћани били од велике номоћи, ако би му каква невоља била, па за то их је чувао. Константин је наследио свога оца, па је радио као и отац му. У сгаре римске богове ниЈе више веровао, а у хришћанску веру није хтео одмах прећи, ваљда с тога да не би вређао оне који нису хришћани. У то време, кад је Константин наследио свога оца, постајао је цар онај, који је био најсилнији, који је имао највише војске. Консгантин је желео да победи све оне, који су се отимали за царски престо и да сам постане цар. Хришћани су тада били најхрабрији војници, јер су се борили за свету Христову веру. Константин је то знао , па је чувао хришћане и приволевао их на своју страну, само да би њиховом номоћу победио непријатеље своје и докопао се царског престола. Кад је придобио хришћане на своју страну, он се упусти са непријатељима у борбу и победи их. Хришћанима је за храброст њихову била то награда, што су могли слободно исповедати своју веру, што су примани у војену и грађанску службу. Дотле хришћани нису могли бити ни у каквој служби. Константин је допустио да се Христова вера може исповедати и у самом његовом двору. На све стране дизате су прекрасне цркве,

свештеници су добили своје старешине и уређена ј( црквена служба. (Одмах после Константина, нод Теодосијем Ђеликим 379. год. хришћанска је вера постала државна). 0 победи Константиновој прича се ова чудновата прича: 2. Застава крста Кад је Константин Велики дошао из Галије у Гим, он је премишљао, коју ће веру да нотпомаже: да ли стару римску веру или нову хришћанску. Он је видео, да су многи римски цареви, који су држали стару веру, поштовали много богова и приносили им жртве, или побијени или отровани. На против његов отац, који је веровао у једног Бога, био је увек срећан. 0 тога је он мислио , да онде где више богова не помажу, може помоћи један Бог. Кад је Консгантин нромислио , коју ће веру изабрати, он се обрати Богу, и мољаше га, да га поучи, пгга му треба радити. Бог је чуо његову молитву, и као некад Мојсеју, јави му се једним небеским знаком. Једном кад је Константин био у Галији са својом војском, показа му се пред ноћ победоносни знак крста на коме су биле написане речи! „Оовимћеш победити." Овај знак, који је видела цела војска, задивио је све без разлике. Па ипак Констаптин није знао, како ће да протумачи ту појаву на небу. Али одмах идуће ноћи показао му се други знак, који му је објаснио, шта значи онај први знак. У сну му се јави Исус Христос са оним исгим знаком, који је он будан на небу видео, и заповеди му да направи једну заставу са истим знаком, који је на небу видео , и да је у свима ратовима носи пред војском. Одмах сутра дан казао је Константин својим пријатељима све што му се у сну појавило. Потом је дозвао себи све вештаке који су радили са златом и драгим камењем и заповедио им да направе једну заставу онако, како им је он показао и описао. Тако је постала застава крста, која је назвата „лабарум". Та је застава назвата тако, што је изгледала као крст. На врху те засгаве била је једна круна од злата и драгог камења, на којој су била написана грчка писмена од Христовог имена (ИХј.