Просветни гласник

38

ВАСЛИТАЊ

Е КАО НАУК

лих те исте врсте. Ми имамо само разлике да запамтимо. Биће одмах јасно шта ово значи за све духовне тековнне или задобијање знања. Пошто смо један иут дошли до извесног стенена у различитим регионима знања или Механичких сиособности, онда већ ие може нам се ништа у области тих предмета иојавити, што би нам било апсолутно неиознато. Величина непознатога умањује се у оној мери, у колико се наше знање шири и увећава. Присвајање новога знања не расте с годинама толико, већ баш са свим на против, али за то вшпе расте лакост да се она готовина уређује и ново снази. То долази просто отуда, што ми увек имамо новога код извесних предмета или појава, што год се паше знање више шири. Вешт музичар ће сватити много лакше неку мелодију, па ма како она била оригинална и излазила од најоригиналнијега ђенија. У учитељском, послу ова чињенида има једнако нримене. У случајевима, где се стварне сличности не опажају, могу се унућивањем изнаћи. Постоји пропис за учење: да се ученик упућује да пронађе старо у новоме, у колико сличност постоји, и да се управо на то и паводи питањима. Препреке су за ово оне исте, које смо већ описали, а средства, којима се оне уклањају, такође су иста. С једне је стране потребно да се сложени нредмети ноређају по извесном реду, а с друге опет стране мора се пазити на то, да се оним индивидуалним или иосебним особинама што смећу да се то пронађе, дејствује на суирот. 1 ) Конетруктивна способност У неким деловима нашег васиитања главна ствар није у томе да се нешто запамти или утврди у памети, што се духу изнесе, него у томе да стечемо неку нову способност за рад, за који пре нисмо имали ни мало окретности ни умешности. Такви радови јесу први ступњеви паше Кад васпитачи, да би се пешто запамтило, траже да се истражују односи између узрока и последице, средства и цељи, кзмеђу онога што претходи и онога што следује, онда се они опет враћају на везивање са старии утисцима.

наставе у говору, писању и свима механичким вештинама или телесним окретностима. Исто је тако и у вишим интелектуалним процесима, као на нр. нредстављање нечега што нисмо видели. Не идем тако далеко, да овде разумем и проналажење. Култура творачке снособности не припада овде у ову дискусију. Психологија конструктивне способности врло је ироста. Пзвесни главни услови понављају се у свима случајевима, па кад ми на те услове довољно пажње обратимо и довољно их оценимо, онда ћемо и труд ученички моћи да потпомажемо колико је год то у опште могуће. 1) За конструктивну способност потребно је да већ нешто има у духу на чему се она можеразвијати, даимама каке већ задобијепе способности која се може вежбати, упућивати и комбинисати. Пре него што почнемо играти, морамо знати да идемо; пре но што почнемо нзговарати речи, морамо научити да изговарамо поједине гласове. Пре него што се почну писати слова, морају доћи ираве црте и шаре. Тако исто ире представе о башти морају се имати представе : о дрвету, џбуну, шибљу, цвећу и ледини. Практичка последица свега тога врло је јасна и неоспорна. Опа се односи на цело васиитање и не може се никад са свим наиустити и занемарити, и ако се извесно никад потпуно није извела. Пре него што почнемо нешто ново учити, какав нови задатак радити, ми морамо савладати све околности, које томе раду служе као припрема. Има неких предмета, у којима је ова околност ' тако јака и уочљива, као на ир. код говора и писања, да је учитељ нриморан да на њу пази, па ма он то хтео или не хтео. Али у оним нредметима, где се овај ред и поступност момената не увиђа тако лако, ту се обично п не пази па ово начело, као што је случај у научним доктринама. 2) Кад хоћемо какву нову конструкцију да извршимо, онда морамо пре свега бити са свим на чисто са оном цељи коју хоћемо да постигнемо. Ми морамо бити у стању, да пресудимо, да ли ће нам покушај имати каква, успеха или не. Кад дете нише, оно има ирегледаоницу пред