Просветни гласник
В А С 11 II Т А Н Ј Е
КАО НАУКА
39
собом; војниди кад стоје у Фронту, иазе на крилнике и слушају команду свога подоФицира, па се према томе равњају. У опште, кад у каквом послу имамо пред собом јасан и разумљив углед, по коме треба да радпмо, онда нам је спгурније, да ћемо имати успеха у раду. У колико је тај углед, по коме радимо, нејасан и несталан, у толико ћемо и ми бити несигурнији и колебљивијн. Кад ми зависимо од учитељевог одобравања нашега рада, онда се од њега тражи, да је потпуно конзеквентан и да пма увек здраво суђење; суди лн он данас овако а сутра онако, онда ми долазимо у забуну п растројство. Има једна мана, која је свима угледима ио којима се што год ради својствена; то је помешаност индивидуалних навика или особина са идеалном памером. Од сваког учитеља нагаег ми примамо по нешто што је његова индивидуална навика или особина, на пр. извесне ма нире, и што је најгоре, некн учениди баш нарочито назе на то и труде се да их усвоје, по гато је то много лакше учинити, него сватити суштину онога ш.то се учи. Против тога нема нпкаквог бољег средства него што је уноређивање више добрих модела, као штосе капетан на лађи управља према вигае хронометара. Кад радимо по каквом оригиналу, који није могуће бага потпуно онако израдити, као гато је он сам, као на пр. кад пишемо по пекој прегледаониди или изубаданим тачкама, онда ту долазн друга једна врста суђења, која нам ноказује, да лп су она одступања од оригинала велика и основна или су тако мала и неизбежна. Овде се управо може видети добар такт учитељев. Учитељ нам може све вигае и вигае осветљавати стазу, којом треба да идемо, а може нас и оставити у нотиуној забуни тако, да од рада не буде никаква успеха. Учитељева је прва и неизоставна дужност у овоме случају, да нам покаже, где, у колико и како смо се варали и како смо иогрешили.
3) Једини пут, којим се до иове конструктивне комбинације долази, јесте покушавање више пута једно за другпм. Воља почне с неким покретима, и тако се чини први покушај. Овај први не испадне, али се за тим опет чине други, док се не дође до комбинације која хоће да се постигне. Пут, којим се долази до каке лакости иде преко покушаја и иогрешака. У колико се ти услови остваре, у толико се умањују они безусиешни покугааји. Ако смо ми правилно припремни, и ако имамо јасну нредставу о ономе што треба да извршимо, онда неће бити потребно да много иокушавамо. Ако брзо и лако спречавамо покрете који нису за то, онда ћемо брзо доћи до оних покрета које хоћемо. Савлађивање нових телесних комбинација, као нри иисању, иливању и механичким вегатинама, нотребује много човечије снаге. При оваквим радовима повољно утичу све оне околности, које су споменуте код памћења или способности за схваћање. Снага, свежина, прибраиост, никако јако или друго душевно узбуђење, мотиви за успех — све то веома јако утиче, и с тога је врло потребно кад се хоће каква тежа комбинација да изврши. Умор, страх, немир и друга гакодљива узбуђења и покрети душевни јако шкоде и доводе у сумњу вероватност усиеха. Врло често морају се иокуша.ји за дуго време наиустити, али инак труд при томе није остао без вредности и за бадава. Научили смо да се неких покрета при томе чувамо, и сузили смо поље за следеће опите. Кад неколико пута покушамо да неку комбинацију изведемо, па је опет не постигнемо, онда је то доказ, да нпје учињена довољна нрипрема за комбиновање, и у том случају треба се вратити на почетак. Може бити да смо ми све оне покрете гато спадају у приирему већ изучили, али не с оноликом и оиаквом сигурногаћу и чврстином која је потребна, те да се они извргае у новоме сложеноме покрету. (Наставићо се)