Просветни гласник

зАписннк главиог

извођење семена по „ћелијској системи," као и готово цели одељак о болесгима свилених буба, што се ни у једној кљизи, која о свилодељу учи, у нашој пољонривредној књижевности овако изведено не може да нађе. У добру страну ове књиге долази и то, што је написана врло разумљ:<вим и иопуларним језиком, за тим, што је у реду саме ноуке свраћана пажња на поједине предрасуде и чини, које ностоје у нашем народу и код гајења свилених буба, те се ове износе или као бесмислене или као бескорисне. После ових добрих страна, које препоручују ово делце, нека ми буде допуштено, да неколике моје примедбе на њега изложим. 1. На првом месту имам да ириметим, да је за ирактички смер, који се хтео да да овој књизи, врло неудесан онако нространи „нриродопис свилене бубе," који са нристуиом, као што сам напред сноменуо износи пуне 24 стране а то је једна трећина целе књиге. До душе, иисац као да је и сам то увидео, па се труди да овоме да разлога, јер на страни 6. у предговору вели: „Ваљда ће тај део (т. ј. природописни) побудити и које интелигентније лице, да ма само забаве ради окуша гајење и т. д." Овај разлог не може да ме задовољи, јер и поред најбољег проучења ирироде свилене гусенице ииак — с једне стране она тачност и акуратност, с друге непријатност и несигурност радње, свагда ће пре да одвраћа него ли што ће да приволи људе гајењу свилених буба, само да није једна врло значајна околност што се за кратко време мож.е од гајења свилених буба лепа добит да има. Пчела већ може боље да импонује својим животом и проучење овога многе је и многе ће ириволети да се више забаве. више радозналости ради занима пчелароњем, које је поред тога скопчано са незнатним трошковима и трудовима и који рад је, може се рећи, пријатан а и користан. 2. Кардинална мана ове књиге је та: што у њој није сврнута тежња на расе свилених буба и упоређење у погледу каквоће производа, начина и доба гајења и др., и то бар раса, које су код нас одомаћене и које би се могле и

просветног савета 133 требале да одомаће. Да је половину од природописног дела ове књиге испунио опис раса (и врсти) свилених буба, била би доиста ово ненадмашна књижица у нашој пољоиривредној књижевности. 3. Тврђење на страни 24. да је погрешно „што гдекоји мисле да су у коконима преседластог облика мужаци^ не слаже се са практиком, јер је Факат, да је код неких раса и ово један знак за разликовање полова. На страни 4. 36. у другом правилу стоји овако: „Гдекоје (т. ј. гусенице) измиле (из семена) после подне, алн те су гусенице обично слабе и нису за гајење. него их треба бацити." Не налазим довољно разлога, да се те гусенице само за то што су аосле аодне измилеле, морају иобацати. 5. На страни 37. испод наслова ; ,Храна свилених буба" налази се ово: „ ... то је ипак обмана кад мисле, да су помоћу друге хране (салате, коприве и др.) одржали своје гусенице, јер ми знамо да гусенице могу и по више дана да гладују, а да ипак не угину." Ово тврђење погрешно је у толико, што свилене бубе у недостатку дудовог лишћа Фактички једу и сурогате као: салату, буково и грабово лишће и т. д. и то их може да одржава. 6. На страни 39. стоји; „Кад почнемо који дуд да беремо, онда је нразило да га свега оберемо, а погрешно је да се обере само у пола и т. д."' Овом правилу не могу да нађем физиолошког онравдања; осем ако се овде нема у виду гајење биволтина (друге генерације у истој години.) 7. Једна врло важна околност нрећутана је на страни 46. у трећем правилу, — како да се, на име, постуиа са мокрим лишћем, па да ово не нахуди гусеницама. 8. Исто тако и на страни 65. требало је напоменути још који начин убијања мехурака, као што је на пример један од иајлакших убијање на сунцу. 9. У књизи има много израза, с којима се не могу да сложим, као: „зарезник" место инсекат, „кисик" место кисеоник (оксиген) „мена"