Просветни гласник

160

КАРАКТЕРНБ СЛНКЕ

из ОНШТЕ ИСТОРИЈЕ

у време месеца Рамазана (Јула) морало се постити 30. дана. Пост им је препоручен као срество које им чисти душу и упитомљава тело, и као показивање нокорности црема Богу и иророку. Од кад сунце изађе па док не зађе ни један иравоверни није смео ни јести ни иити, ни кунати се, нити уживатн икаква задовољства. Одређеио је било, колико сваки верни треба да даје милостиње, ако жели да угоди Богу. Сваки је био дужан давати на то једну десетину својих доходака. Ако би имао ко каквих великих грехова, онда треба да даје једну иетину. Осем тога нужно је да сваки правоверни бар један пут у животу отиде на ћабу. Ако би то некоме било немогуће, онда он треба да пости десети дан последњега месеца у години, када се у Меци приносе велике жртве. Слободно је свакоме да држи много жена, а није слободно да се коцка и да пије вина. Да би се разликовали Мухамедовци од Хришћана и Јевреја, одређен је петак за празновање. У овај дан морали су правоверни оставити све своје послове и скуиити се у џамију на молитву. Сазивање на молитву исказује се овим речима: „Бог је велики! и ја верујем да је само један једини Бог. Верујем да је Мухамед посланик божији/ 1 " Са мунарета, једног шиљастог тороња, чују се ове речи место наших звона. Мухамедова наука није заборавила ни будући живот. Она каже да ће после педесет хиљада година бити дан страшнога суда. Тада ће сваки бити награђен или кажњен за своја дела на земљи. Праведни и добри биће доведени у рај, где ће одмах добити хурије (девојке) које ће га служити. Безбожници ће трпети големе муке у наклу. И одисга ова религија није ништа друго, већ је удешена за уживање, али и за ограничење духовног напретка и слободе. Она управо тражи да се верује у сујеверице. Дозвољава којекакве грубе радости, а забрањује свако учење осем онога, што има у корану. Она учи да .један поглед па ћабу више вреди него читава година покајања. Па ииак у оно време ова се вера веома радо примала. Поцепана арабијска пле-

мена спојила је оиа у једно, и нриволела на покорност једноме господару. Ова је вера натерала многе незнабожачке и идолоиоклоничке народе да оставе своју сурову веру и да се моле једноме Богу. Она је учинила те су они показали своју иокорност, страхопоштовање и преданост према творцу, владару и судији целога света. Осем тога препоручила је многе добре ствари (добродетељи), које су човеку у животу од користи. За ондашње сурове и дивље народе, може се Мухамедова вера сматрати као корисна, ма да она има доста својих махна. Балифе Сви арабљански владаоци, који су владали после Мухамеда, називали су се Еалифи, а то значи последовачи или Емири, а то значи кнезови верних. Никакав закон није ограничавао њихову вољу. Једино што су се придржавали корана, или су они сами у исто време тумачи корана. Они су били и кнезови и свештеници. Они нису ишли у рат, већ су вођење рата нредавали другим војсковођама. Они су сматрали да им је као владаоцима најважнија дужност, да се у џамијама своје престонице моле Богу и да народ са разним беседама поучавају; држали су да могу сваког ироклети и благосло- 1 вити. Они су својим војводама само издавали заповести, које су се морале тачно вршити. У почетку су калиФе живели са свим иросто у Мвдини. Кад им се сила увећала, онда су живели сјајно и раскошно у Дамаску. Због велике сјајпости ова је варош тада назвата земаљски рај. Најпосле су калиФе живели у новоозиданој и многољудној вароши Еагдаду, где су иочели ширити и иотпомагати вешгине и науке. 1. Абу-Бекр После Мухамеда постао владар Абу-Бекр. Њега су Арабљани уважавали због сираведљивости, смирености и доброте. По што је утврдио ред и мир у унутрашњости, онда је продужио освајања, која је још Мухамед отпочео. Он носла војску у Сирију и Персију, и обе му војске беху веома срећне; Дамаск је био освојен (634.)