Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИОТОРИЈЕ

241

Овде онде сазида он утврђења, и сву силу предаде у руке Норманима. Осем тога устуни својим земљацима сва добра оних Енглеза који су у борби изгннули. Ово је учииило велико иезадовољство, и кад је Виљем на скоро но том отпутовао у Нормандију, јави се устанак. Одмах је краљ (који је ваљда о свему извештен) ствгао у Енглеску и неред угушио оружаном силом. Од тада је већ управљао са много већом строгошћу. Благородству су одузета велика добра и Виљем их је дао својим приврженицима, али не као сопственост, већ да њима унрављају (у лен). Цело царство подељено је у 60.215 ритерских имања, од којих је 28.215 принадало духовницима, а 1422 краљевим дворанима. Оваки поседник (који држи имање) обвезао се да у свако доба. даје одређен број војника. Сад је и богато и моћно духовенство зависило од краља, а најважнија црквена звања нопуњена су Норманима. Мосто англосаксонског морао се у свима школама учити Француски језик. Али стари земаљски језик није се могао уништити, те тако постаде енглески језик мешавина од немачког и француског, као што је и британски народ иостао од Брита, Англосакса и Нормана. 8. При свима овим уредбама у Енглеској, Виљем није никако заборавио на своју наследну државу. ГраФство Мајна у Француској, које му је као наследство припало, није се никако хтело покорити његовој власти. С тога он оде у Француску са војском, која је већином била састављена из Енглеза. И ту је као и свакад био срећан. Он протера гра®а анжујског, који се у Мајни био утврдио, а за управника постави свога сина Роберта. Али док је он тамо био појави се опе/г буна у Енглеској. Но сад су се нобунили сами нормански племићи, који су били пезадовољни што је Виљем врло строго и с

њима поступао. Па и тада је срећа била на Виљемовој страни. Један завереник покаје се и открије заверу и тако Виљем брзо стане свему на иут. Али на скоро дође нешто горе од тога. Роберт најстарији Виљемов син захтеваше од свога оца да му по обећању да граФСтво Мајну са целом Нормандијом. Виљем најпре оклеваше, али га најиосле одби овим речвма: „ја моје хаљине нећу свући пре док у кревет не легнем." Овај одговор као и то, што је Виљем више волео млађег сина, огорчи лако раздражљивог Роберта. Потпомогнут од Француске и многих великаша из Нормандије нападе он свога оца оружјем. Ова неприродна војна трајала је, на велику штету земље, три године (1077 до 1080. године.) Да би нокорио свога сина, Виљем је морао да доведе из Енглеске јаку војску. То доведе принца у забуну. Он је морао бегати из Нормандије и тражити склоништа у једном Француском замку. Његов отац иође за њим, опколи замак, и оваки дан била је мала чарка. Једном се деси да се отац и син сукобише у борби, а један другог не познаше. Борба је била жестока и сии рани оца,- и обори га с коња. Он је жестоко пао тако, да је морао јаукнути и син га по гласу позна. Тада сина спонаде страх и кајање. Он скочи са коња, диже свога оца, наде му пред ноге и мољаше га за опроштење због увреде. Али Виљем се нијо могао тако брзо умекшати. Иначе љут, а сад још увређен због пада, он замени благост строгошћу. Чим је усео на коња, (принц га је попео на свога сонственога коња) он похита у логор и издаде нове наредбе за нродужење рата. Али на скоро окрете на боље. Подговорен од своје жене, он се измири са Робертом, опрости му све и одведе га у Енглеску. На скоро га је нослао да казни шкотског краља за неку увреду и Роберт је срећно извршио очине наредбе.