Просветни гласник

ВЕШТИНЕ ЈЕДНЛ ЗА ДРУГОМ

сме га заборавити никако. А кад кажемо шкода, ми не мисдимо основну иди коју другу данас, него мислимо снрему омдадине у онште за све ове радове, јер кад се она снрема за науку, и кад се она с,према за оно што се данас вештина, у ужем смислу зове онда за што се не би спремала и за ово чиме се занима велика већина и што је темељ целоме животу друштвеном? Да ли ће се сада дизати специјалне школе за све ово, као што је то у великих народа и могуће, и како, или ће се ове постојеће нриближивати овој техничкој страни људскога ума, то је за нас овде споредна ствар, и то је по моме мишлењу питање, које захтева сасвим засебан рад и веома озбиљне штудије. А да у томе погледу наше школе стоје врло ниско, то нам је свима врло добро познато. И по моме мишлењу, после механизма и Формализма у настави и бирократизма у васпитању, у наших школа нема веће мапе, но пгго је ова. У нашем младом друштвеном организму ми и немамо бозна како и колико развијеннх заната, а школа не снрема пи за оне, које имамо. Они иду за себе, а школа за себе. Васпитање наше омладпне обуватило је нешто друго, а ова страна нашега народнога живота остављена је сама себи. Туђа велика индустрија нас плави све више, а ми се нисмо ностарали да нроизводимо ни ону ситну. И овде, и ако сам напред довољно изиео, морам опет да нагласим особито један нринции, а то је овај. Ја не мислим да се све ово може учити учећи речима и из књиге, већ, мислим, само радећи. Јер довољно је јасно и ио себи, да онај, који оће да учи да црта, да плива или ма шта да ради, мора цртати, пливати и радити, а не моасе учити учећи само речима. Као што у првом делу, код наука, вреди непобитно и безизузетно нринцип очигледности или стварнога разматрања, исто тако овде, код ове обе груие, вештина и заната вреди нринцип рада и вежбања. Рад ваља да претходи свакоме сазнавању његовом, као год што посматрање мора нретходити свакоме стварању престава и комбинацијама умним. Ако рекнемо да су пауке члсго употреба свога ума, а оне вештине првога реда више употреба извесних својих органа, онда су

вештине овога другога реда, занати мешавина од оба, употреба и једнога и другога. Долази нам трећа група примене, која, чини се, више нагиње на унотребу иојединих наука и духа свога, него на употребу каквих својих снецијалпих органа. Дабогме да свака примена мора имати својнх органа, који ће да је врше, али сва је разлика у томе, што њих не врше каки засебни органи, него наша цела унутрашњост, субјект наш, наш центар, мозак. Но ношто се без њега не могу вршити ни оне друге радње то је тачније да кажемо овако : њих највише врши мозак и нема других специјалних органа да их врше, него их врше они обични органи, у колико оне у оиште потребују како објектно извршење. И баш с тога, што су ближе центру и субјекту нашем, изгледа, да оне нису нримена, него да су и науке у филозофскоме смислу. А оне то нису, већ имају више карактер примене појединих наука; које смо до сада имали, а највише биолошких и специјално антрополошких. Медицина је користовање оним општим биолошким, фнзиолошким и психолошким истинама, те да се човек сачува или излечи од разних болести. Ледагогија је користовање истим научним истинама и хигијенском или медицинском вештином, те да се она нравилно развија. Право је користовање оним етичним принципима човекове унутрашњости, те да се што сгалније и сигурније уреде социјални одношаји. Вера је користовање оним општим човековим осећањем, што га он има нрема целини природној и оној аисолутној супстанцнји, коју он не може да свати, и иримена његова. Не може се порећи да и ове дисциплине за себе имају некнх извесних својих принцина (ако су их иаучним методама извеле); али они су опда више позајмица из Социологије и гранање вено. Њин главни карактер нак: иримена нојединих наука и користовање појединим научним истинама, остаје очевидна. Нас буни само то, што је ова примена чисто апстрактне нрироде, а не конкретне, те . мислимо, да су оне науке а не примене њине и користовање њима. Ео свати оне науке, које смо напред поменули, онако, како смо их ми сватили, он ће видети да су оне све обуватиле и да