Просветни гласник

432

ништа не остаје што би другој којој науци, у егзактноме смисду, био предмет. Већ ио томе дакле, што видимо, да су оне иримена најсложенијнх наука, одређује им се и место у реду ове друге врсте посла образовнога, оне друге врсте, што смо је назвади вежбање својих извесних органа за вршење извесних радаа, бидо индивидуадних, бидо содијадних. Као што смо социодошку груиу тамо ме!, наукама видеди на посдедњем месту, тако и овде видимо носдедњу у реду и примену ввену, т. ј. оне радње наше што се но њеним принципима врше. Карактерна је црта и овде дакде рад и вежбаве, и у тодико је увршћујемо у ову другу врсту. А по редувидимо, да им је по . природи њиној место на крају. И одиста, ми испрва само живимо и радимо више механички све оно, о чему тек посде постанемо потпуно свесни. То дичи на оно прво и нерегулисано иосматрање појава у наукама пре него што су се оне одвојиде свака за себе и изучиде. Ми се чувамо од многих шкодњивих утицаја, и дечимо од мдогих бодести, и вршимо мдоге васпитадачке иосдове, и идемо у цркву, и не чинимо другима мдого што пгга, пре него што смо п ночеди да сазнајемо узроке зашто то чинимо. Огромна већина масе помре и не сазнав све ово. Наше се развиће и на овој страии управо само продужује. Они почеци првих година лшвота нашега код куће, и око ње, само се посде настављају. Одношаји се наши увећавају и према природи и међу нама, а с њима иде уноредо и одговарање нашега субјекта њима, чињење онога што они у нама изазивљу. И тек је тада време, да се и свест о томе рађа, да се и разуме то, што се чини. Јер разумети нешто овде, што се не осећа и не чини, то је исто тодико, кодико и добити јасну цреставу о нечему што се не види. Залуд бисмо ми мадој деци говориди о одношајима правним или религиозним или васпитним иди хигијенским исто тако, као кад бисмо им говориди о амФиоксусу иди појединим партијама мождаиим а не бисмо им изнели да то све виде. Све те одношаје она испрва само носматрају и чине, а тек доцније ће доћи време да она то и разумеју и умеју да Формулишу и искажу. С тога нико не би могао створити морадисту или педагога иди

религиознога и правичнога човека затворивпш га у собу, одвојивши га од света, и говорећи му само а не давши му да додази у оне одиошаје у којима се то све осећа и не давши му да чини све то за шта га спрема. Зе наше намерно развијање ове стране дакде ми видимо ово: да васнитање има не само да стави ово најпосле у реду ових примена, него и да га врши на тај начин, што ће стављати своје васпитанике у придике, где ће се они у томе вежбати чинеЛп га, исто онако, као и у оним другим вештинама. Даље видимо да се и ово-започиње јошпрвих дана живота нашега, и да се посде, упоредо с осталим развитком, само наставља све више и даље, док се не дође у доба, где се то потпуно може и разумети. Ми и одавде видимо органско развиће човеково, и онај природан ред, који влада у њему. * * * Ми смо нрешли и науке у строгоме смислу, и оно што више додази у вештине и практичан рад наш, у оном реду, којим оне само једна за другом иду. У наукама смо нашли овај ред: апстрактне науке, Физикалне, биолошке и социолошке. У другој груни смо нашли ово и оним редом: чисте вештине, занате, и нримену антрополошких и социолошких наука. Код наука смо нашли ред, којим оне морају једна за другом да иду. Код оне друге групе, и ако нисмо биди кадри да нађемо исту таку зависност и ред, опет смо нашди барем троје, као три ступња, која, сва три скуиа, чине потпуну примену појединих наука, и морају ићи један за другим, и ако се чини, да је између првих мдого тешња веза, него између ових других. Још је важнија веза и зависност, која ностоји између прве и друге групе, између наука у анстрактноме смисду и измеђ практичне употребе њине, измеђ теорије, и, ако тако можемо рећи, културе. Што једно даље иде наиред, то се и друго више шири и наиредује. Још један врдо важан принцип видимо из свега. ИнтелеКтуални, морални, језачни и физични развитак могу само у тодико да се врше, у кодико се дотични органи, који то врше, вежбају да то вршење и те радње