Просветни гласник

504

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ

ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

но изађу и не норуше им машине и с тога ниеу мировали. Мухамеданци су се плашили, да хригаћани не употребе ноћ, не привуку мердевине и не прескоче зид. На послетку свану. Крстагаи опет појурише, борба се из нова отпочне и сваки нојури на своје место. Сад показагае изванредну кураж, срушише предње зидове и допреше до главног зида. Али ту наиђоше нове тешкоће. Овај зид био је дебео и висок, снабдевен гомилом машина, из којих је смрт и несрећа сиалазила нападаче. Мухамедовци су бацили лонце са запаљеном смолом и сумпором на хришћанске машипе и запаљивали сву дрвенарију. Узалудно је било сво напрезање, сва храброст. Снага зидова и Турака била је страховита. Тако дође петак и храброст хришћана поче се умањивати. Они су мислили да се нигата учинити не може. Најблагороднији ритери очајавали су гато нису били достојпи да заузму свету варош. Већ су хтели неки прекинути борбу и оставити опсадне куле, које су гореле, већ је војска почела одступати у неноретку. У овим опасним тренутцима херцег ГотФрид био је тај, који .је страшљивице окуражио и одугаевио их опет на крваву борбу. Еад је он као обичан војник радио и уједно дужност војсковође вршио, бага кад се са својим братом попео на горњи бој од куле, примети он од једанпуг на- Олбергу једног ритера у беломе оделу, који је са белим гатитом махао. Он је показивао на свету варога. „Гледајте тамо једног Џинасапламеним мачем, кога нам је бог за борца нослао !" тако су викали сви одушевљено и радосно узвивујући опет су скакали преко зидова. Ништа више није номагало, што су непријатељи заклањали своје зидове са џаковима памука и сламе, нити гато су бацали велике греде на опсадне куле да их разругае и да непријатеље задрже. Гот®рид је са својим људима одбијао нападе и са

запаљивим стролама џакове ламука и сламе припаљивао. Сад се подиже црн дим, ијак северни ветар терао га је на варош тако да је ненријатељ морао одступити. Чим је ово нриметио херцег ГотФрид наредио је да се покретни мостови, који су били у кули, сиусге на зид. Тим постиже цел. Он је први изагаао на зид. За њим појуригае други. Танкред из Нормандије и Гоберт из Фландрије оборише Стеванову капију и са узвицима: „Бог то хоће, Бог то хоће," нродреше победиоци у варош. 5. Али да ли су се и сад победиоци смели Хришћани назвати, који незадржано продреше у варога. Њихово беснило било је тако дивље и тако страшно, и они се сад предадоше својим страстима. Са неописаном крвожедношћу нападали су нобеђене. Газили су, клалии убијали свешто су стигли, и слабу децу и људе, и жене и старце. Узалуд су несрећни тражили спасења. Ако побегну иснред ГотФридових чета, које су продрле са северне стране они су падали у руке Гајмондовим ратницима, који су нродрли са јужне стране и у свакој улици видела еу се само убисгва. Најужасније беснио је он у Соломоновом храму. Много хиљада потражило је заштитеу иространим ијаким зидовима његовим, али Танкред освоји храм на јуриш и ношто нроли силну крв покупи све благо у храму. Остале војсковође са својим људима радиле су то исто. На 10.000 ненријатеља нобијено је и крв је текла потоцима. Многи неверници иабијани су на коље, други су иа ватри печени, други опет приморавапи да скачу са високих кула. У једно се пробудила лакомост за пљеном. Победиоци се увукоше у куће и пљачкали су где су год што нашли. Сваки је држао да је кућа његова, нред којом је најире копље или мач побо. И овде је Гот®рид остао благородап као и свакад. Само при првом уласку у Јеру-