Просветни гласник

520

ЗАПИСННК ГЛАШТОГ

ПРОСВЕТНОГ СавЕТА

материјалне). Ово и сам иисад признаје, јер у нредговору (страна I) вели даје дело своје наменио „погмавитго наставницима осносних школа", али опет »држи да ће бар колико да подмири потребу овог иредмета у средњим школама, док се за ученике у истимане израде учебници прем а одређеноме програму." Намењујући своје а,ело час учитељима основних час ученицииа средњих школа, он се и даље колеба, јер га — истина с неком бојажљивошћу — намењује јоште и народу и омладини, настављајући овако „од критике комнетентних најпише зависи да дело ово буде: или сдопунама и изменама прештамиано или без икаквих знатнпх измена, или проширепо и удешено тако да потпупо одговори захтеву једне ручне књиге за учитеље, или да буде нреиначено и удешено према програму за гимназијске ученике, илп најзад популарпо написана за народ и омладину. Оскудица у делима ове врсте у опште, узрок је те овај рад свој нисам ставио у извесну врсту ради тачно одређене цељи, него сам оставио да но времену, по критици, и ио иотреби, нрерадим га овако или онако и дам му извесан оквир (нредговор I и II страна) 8 . Као што 6е види, сам нисац не зна којој је цели ^дело наменио, већ оставља да то одреде „компетентли, време и потреба" — и онда није чудо шт) аегово дело ие одговара ниједној од горе истицаних цели: није за учитеље, није за ученике средњ.их школа. а није ни за „народ и омладину-. Инехотично изрекох.свој суд о поменутом делу, а ред је био да најире изнесем добре и рђаве стране његове. Но што је г. Убавкић писао своје дело одмах чим.је изишао из школе, по што он није никакав самосталан радиик на српској историји — ннјепикакво чудо, акокажем, да је он наведено дело израдио — да не кажем готово иреписао — но другим књижевницима, али тако нсвешто, да често два са свим иротивна твр,,ења саставља . једну хармоничиу целину, и тако несавссно, да главне изворе или ирећуткује, или багателишући помиње. Да је г. Убавкић несавесган компилатор, уцраво плагијатор, ево доказа. Писац у иочетку свога дела наводи за I књигу неких 40 извора (В4 на срп. и хрватском 2 па руском и 4 на немлчком језику]. У сгвари

пак он је употребио у главноме ова четири извора: 1. Историју Света. књига II, од Стојана Бошковића, и то онај део где се говори о Словенима. Треба само упоредити Бошковићево дело од стране 168—183 са Убавкићевим од стране 4 — 5, иа ће се одмах свак осведочити да је тако, паи пак међу тих 40 извора није поменута Бошковићева историја. Душа ваља г. Убавкићна страни 10-ој у загради рече: „видн Бошк. ист. Света, и ако је његово дело иреписао још и даље, све до стр. 15! 2. Унотребио је нешто од расправе г. Чедом. Мијатовића „Цар Урош и краљ Вукашин". 3. Служио се делом Вука Караџи1>а „Живот и обичаји Српског народа. И4. Унотребио је законик српског цара Душана" од Ст, Нонаковића. Од осталих иовора г. Убавкић једне нпје иикако употребио у своме делу [и.пр, Енгела Рајића, Спиридоновића, ШаФарика, ХопФа, Љубића , Петрановића, Годишњицу Ш-ћу , Видаковића нтд.Ј, Дру1 'е није ни читао [н. пр. ХопФа, по што није знао страног језнка], треће сиомиње по наводима других нисаца [н пр. Новаковића, Рачког и др], о чему ћу ншке навести доказе. И нехотице нам се намеће питање : па од кудаје г. Убавкић узео остали историјски материјал ? На то питање мени је лако одговоритп а ево за што. Ја сам се снремао за ироФесорски исиит из срнске Историје. Знајући да г. Љ. Ковачевић обрађује и предаје више година Српску Историју по самим изворима, с.амостално, замолио сам га и од њега добио — као и још неки наставници средњих школа — њег« ву аутограФисану Срнску Историју до 1389. године [за Зету до 1421], по којој сам и лекције радио кад сам предавао у вишој желској школи Историју Срба. С тога чим сам. почео читати Убавкићеву Историју, одмах сам познао г. Ковачевићево дело, наравно овде онде измењено и накарађено — „да се Власи не сећају". Тадами ностаде јасно за што онолики извори „ иарадирају ", а нису накако ни употребљени, док међу тим немаглавног извора — Ковачевићеве аутографисане историје! Нити ми је сад било чудо, као ире, како да један ђак јучерањи, који је свршио само учитељску школу са обичним успехом, напише ирве године но свршетку