Просветни гласник

77*

ВА.СПИТАЊЕ К А 0 Н А У К Л

611

Шта један задатак иди питање одређује, као и шта чини, те остане неодређено, обадвоје се то најбоље у математици учи. Она врло важ,на идеја, да се неко нитање, проблема, ретпи у границама погрешљивости, јесте један елеменат рационалне к] 7 лтуре, који је из овога истог извора постао. Она вештина, да се нроменљиве појаве решавају помоћу куроеилних конструкција, може се примењивати и ван математичке с®ере, где се најире изучава. Разлика између основнога и које®ицијентнога важи за сваки каузални однос. Теорија о доказивању вероватности јесте математички придатак логици, и од велике је важности. Врло је неоснована Гибонова примедба, у којој он вели, да се изучавањем математике духу одузима способност за занимање са оним предметима, код којих ми само вероватност постижемо. У свему овоме главна је ствар онај моменат образовања, који се у математици налази; а то је, гато нам опа даје облике, по моме мишљењу отуда што ми негато велико, лепо или необично поематрамо. Свакојако, један нредмет може такав страх уливати или тако одвратно утицати, да одвратност буде већа него уживање, које се у нама изазива лепотом, величином или новином тога иредмета. Али и у овом ће случају са недопадањем или одвратношћу бити номешано толико задобољства, колико су ове три особине по својој јачинн и значењу у стању да пронзведу." Овде је малко додирнут принцин сложених сиага. Дух, који је потпуно упознат са чистом и примењеном математиком, узео би онај принцип као. основу у целом испигивању. Као један други пример, на коме се могу видети заједнички утицаји различитих снага, могу се узеги оне, које спадају у пшање о народности, као што је то Џ. 0. Ммљ изложио : „Као једну народност ми можемо сматрати људе, којн су један с другим симпатијама свезанн, које не постоје између њих и других људи — симпатијама, од којих је последпца, да они радије живе и раде један с другим него с другим народима ; да они желе, да су под истом управом, и да је ова влада искључно из њих самих и бар неког дела од п.их састављена. Ово националио осећаље могло је из разних узрока постатн. Неки пут је оно резултат једпаке расе и нлемена. Јоднакост језика и религије миого доприносе томе, геограФске гра-

методе и идеје, које у целокупан механизам суђења задиру, чим ово добије научни облик. У томе и лежи највећи разлог, да математику треба сваки да учи. Али, ако је тако, онда би требало овим плодоносним идејама дати угледно место у настави, т. ј. требало би да учитељ буде нотпуно свестан њиховога утицаја на све области. Још и више ; треба да он има на уму, да девет десетина ученика и налазе највећу добит у оним идејама и облицима мишљења, који се могу пренети и на друге научне области. У осталом за велику већину ученика није баш главна корист у самом решаиању задатака. ПТто се тиче момента информације (чоуке), то је корист математике у овом погледу очигледнија; али у најгаирем смислу она се нримењује само у специјалним занимањима. У опште, за свакога је потребно да добије неке извесие окретности и лакоће у рачунању, и ово је у толико потребније за оне, који изучавају и највише нице рачунају се у њихове узроке. Али највећи од свију узрока састоји се у заједничкој политичкој прошлости, у заједничкој исторпји, н по томе заједничким усноменама, при чему су како понос тако и унижавање свезани за исте догађаје у прошлости. Међу тим ни једна од свих околности није посебице безусловпо нужна, иити је сама за се довољна." Да се води дискусија ове врсте, за то није довољно само знање голих Факата. За такав је посао потребно, да се узму у обзир сви елементи, који заједнички имају утицаја па једно питање, и да се сваки оцеии према величини саразмери његовога утицај I на целокуиаи резултат Основа се за ово добија најбоље и најбрже изуча. вањем математичких наука. Објашњавајући знаке, по којима треба оцењивати поквареност у човековим наклоностима, Бентам умесно употребљава математичке Формуле, као на пр: »Кад је јачина искушења дата, онда је покварепост наклоностп (диспозчције) онолика колики. и рђав поступак, који је учињен; или: (( ако је у истини учишени престуи познат, онда је диспозиција човекова у толико бмла покваренија у колико је било незиатније искушење, које га је на тако дело навело" Арисготело сравњава у књизи 1 глава VII (( 1'еторике*, различне степене онога, што је добро, и при томе се врло много служи магематичким формулама.