Просветни гласник

0 БИЉНОЈ ЋЕЛИЈИ

вања добнјају разне Форме а отуда и разна имена као: Шиирални судови ако су задебљаља изведена у Форми шпирале, и вијуге шпирадне иду у једном правду н. пр. с десна на лево, шш се на једанпут пресавију, направе угао и иду тада у противпом правду т. ј. с лева на десно. Прстенасти кад одебљала места нису у међусобној вези, већ граде свако за се као некн прстен око ћедијчне унутрашњости. Ова два облика често прелазе један у други. Тако где што се два иди три шпирална задебљана надазе са паралелним завојима и као прстени се одвајају. На пресеку или при кидању лишћа (од боквиде) и неких стабала могу се они сназити као фннн кончићи. Кад што се опет два оближња прстенаста суда споје у кратку шпиралу. Најзад мрежасти сгудови постају од шпиралних, кад су њихови паралелнп завоји, анастамозама или кратким попречним везама ненравилно спојени, као у неку мрежу. Замисле ли се окда ове мреже врло мала а дебеле везе сразмерно широке, то изгледају окца као поре и тада се зову и иорним судовима. — (ТирМ каппакћен). При свима овим односима ћелијчни су дувари понајвише изнутра задебљали, што друкчије и није могућно код ћелија, које су у наоколо одасвуда другим ћелијама онкољене. Нанротив код изодираних или самосталних ћелија, као код поленових зрнада у Фанерогама и снора код криптогама избију одебљали делови ћедијчног дувара у ноље и представљају разне Форме: трепња, бичева, зубада, бодља и т. д. а цела му је површинакутикулом омотана, из чијесе сунстанције и горње израсли састоје. Најзад надазе се у ћелијчним дуварима наслагане и неке минералне матернје и то обичио калцијум карбонат и снлицијева киселина као код неких трава и еквнзетацеја. Сем тога налазе се у свакој ћелпјчној мембрани мали делнћи и других минералнвх састојака, којп се не могу да спазе ни при највећем увеличању микроскопа. Но како су у ватри несагорљиви, то се они могу при сагоревању ћеличног дувара добити у виду белог прашка (пепела). А како се они нак налазе у врло малој количини биће нам јасно, ако сагоремо неки комад најбоље шведске

Филтрир хартије; у ком ће елучају заостати врло незнатна гомилица непела. Ћелијчни сок Напоменули смо већ да се у унутрашњости ћелије на^ази без икаке правидности већи или мањи број ировидних простора и да се они зову сочни простори, или вакуоле. Ове су вакуоле испуњене неком бистром т.ј. провидном течношћу, која нам је опет позната под именом ћелијчног сока. С почетка овог сока иди нема или га врдо мало има у ћелији. Он се тек тада у ћелији појављује, кад се ова почне у обиму јако развијати и то најпре у облику ситних капљица у самој протоплазми, које се доцније спајају и граде веће ћелијчне просторе или вакуоле обложене протоплазмом. Где што оне толико нарасту, да испуњавају скоро сву ћелијчну унутрашњост н само су још танким наставцима од протоплазме поизраздвајане. Управо од самог увеличавања и размножавања ових вакуола увећава се и нарашћа и сама ћелија, сем код оних голих ћелија, код којих их мање има и код којих и на даље остају онако мале. Основна супстанција која сачињава овај ћелијчни сок јесте вода. У њој се прво налазе разни минерални састојци, који су дошли у биљку средством корена из земље у раствореном стању. Друго нека органска једињења, која се образују у унутрашњости биљке при сваковрсним животним процесима. Извесну количину овог сока усисава или имбибује или сама протоплазма или ћелијчно зрно, ћелични дувар или најзад они други зрнасти састојци, којих свака ћелијца више или мање има, да се с њима уједињена још даље промењује. Отуда се ове вакуоле могу сматрати као резервоари хране;, из којих именовани ћелнјчни делови узимају оно што им треба. Да ово однста постоји, тврдијош и та околност, што је број вакуола и ведичина њихова врло нестална. Тако њих кад што на једанпут нестане. или се поступно смањују или се најзад обрнуто, услед сувишка ћелијчног сока у протоплазми и другим деловима ћелије, издвајају опет нове вакуоле и т. д. (Наставиће се)