Просветни гласник

И 0 Т О Г И Ј Л С В Б Т А

803

Под Августом Римљани покушаше да потраже Ђермавце у њиховој отаџбини. Они освојише северозападну Немачку до Везера и ту утврдише своју вдаст ; ади кад римски чиповници отпочеше рђаво да ноступају са народом, незадовољство јави се као права бупа. Народпи иокрет изазна млади Ђерманац Арминије (Херман), који беше васпитан на двору римском и својим јунаштвом дође до високог положаја, али се тога одрече у корист Отаџбине. По његовој жељи илапу буна у околини Везера. Тадашњи римски управник Квинтилије Вар похитада је угушн ма да га немачки кнез Сегест нанред бејаше известио о томе шта га очекује. Немци опколише Вара у Тевтобуршкој шуми и он, изгубивши војску , прободе се мачем , да не падне непријатељу у руке (9. год.) Многи од римских војпика свршише свој живот па ђерманским жртвеницима. Ђерманци се задовољише тим, што ослободише отаџбину од Римљана и нису нападали ни ва Италију, ни на Ралију. Римљани су на против више пута паиадалп на Ђермапце, допрли и до Л.абе, али своје владавине пе могоше утврдити у Ђерманији. б) Сеоба Визи-Гота. — Око половиие IV века становало је у данашњој јужној Русији, Влашкој и чести Угарске големо ђерманско племе Готи, Дњеиром иодељено на Ост-Готе (илп источне Готе, изме^у Дњенра ц Дона) и Визи-Готе (западне Готе, од Дн.енра до Тисе). Иза њих на истоку (од Црног мора до Касписког језера) беху Алани. Годиие 374. Хуни , народ монголског порекла,, нређоше нреко Волге, покорише Алане и ударише на Готе. Источни Готи потнадоше нод власт Хуна, а западни похиташе да иотраже заклона у Византијској царевипи. Цар Валено дозиоли им да се настане у Доњој Мезији (Бугарској); али кад чиновници рпмски отиочеше нечовечно да поступају с Готима, они се побунише. Валенс нохита да снречи цродирање Гота, но у том походу и сам би жртва. Готи одржаше победу аред Једреном н сиалише Валенса у једној колиби (378). Иосле ирокрстарише по полуострву, али их најзад умири Теодосије Велики. Деоба царевине (895). Пошто иремину Теодосије, царевину поделпше два његова сина, Аркадије и Хонорије. Аркадије доби

ј исток и престоницу у Цариграду , Хонорије занад са боравиштем у Милану , И један и други не беху способни за владу и место њих уирављаху њихови доглавници, међу којима беше иопајважнији Хоиоријев тутор, Вандал Стиликон. Он умејаше силом и лукавством да држи у стези варварске народе; али у том послу не нађе потпоре ни једном ни на другом двору. Визи-Готи наиадају на Италију (410). — Ускоро 110 смрти Теодосијевој Визи-Готи се поново побунише нод вођем Алариком и и нанадоше на Италију. Хонорије наиусти Милаи и побеже у Равену, коју изабра за престоницу. Иосле тога није много прошло, а великаши онтужише Хонорију Стиликона да тежи за царском круном, те би ногубљен, ма да је големе услуге учинио царевини. Кад Римљапи отпочеше гонити најамне чете, што служаху у њиховој војсци, неки од тих најамника одбегоше к' Аларику, позивајући га да их освети. Аларик крену своју војску и без икаква отиора заузе и оиљачка Рим. После обогаћен иленом пође на југ. Хтеде да нређе преко мора у Африку, али га уграби смрт у Италији. Визи-Готи сахранише својег поглавнцу у једном потоку, пошто воду ол.ведоше; и бојећи се да то не пронађу Римљани, поубијаше робове који су иа томе радили. Визи-Готи се настањују у јужној Галији (412). — Атаулф , брат Алариков , ступи у преговоре са Хоноријем (чијом се сестром бејаше оженно по освојењу Рима). Хонорије му допусти те заузе јужну Галпју у којој основа готску краљевину, која је трајала трн столећа. Нова држлва пружала се с почетка од Доаре до Пиренеја са престонпцом у Тулузи. Доциије Клодовик и његови наследници примораше Готе да се повуку преко Пиренеја, у Шиапију, у којој имађаху нову престоиицу у Толеду. Готи најпре беху Аријевс јересп 1 ), доциије се вратише у право Хрпшћанство и од то доба беху борци за Христову науку. ПриЈШвши језик и установе римске, они се најзад пороманише. Кад се Визи-Готи настањиваху у Галији, Бургунди, Свеви и Вандали нређоше Рајну. Ј | т. ј, исиоведаху веру по науди Александријског свештеника Арија који норидаше божанство Христу; за то је његова наука и проклета на сабору Иикејском (325)

101*