Просветни гласник

И С Г О Р И Ј

805

Проиаст заааднс царевине. — А]ецнје, као и Стидикон, беше жртва мрзости и сцдетака римскик ведикаша. Обдагади су га цару Валентшшјану III, да је његовом кривицом измакао из Гадије и Итатје Атида, те би ногубљен. Посде тога иогибе и цар од руке сенатора, Петронија Максима који се ирогдаси имиератором- Ади удовица преминулог цара, коју нрисиљаваше нови вдададац да му буде жена, нозва у помоћ Гензерика вандадског краља из Африке, те овај онљачка Рим. Посде тога пије много прошдо, а Одоакар, један од погдавица немачких чета, које беху савезнице римске, не добивши за своје најамнике (Керуде, Руге и др.) тражено земљиште, сврже с престола цара Ромула Августула (коме беше тек 6 год.) и прогласи се Краљем Италије 476. д) Франачке сеобс. — Око половине "V век.а беху у Галији Гало'-Римљани и Ћермани, Гадо-Римљани беху између Сонеи Сене (по народности староседеоци Гади и њихови господари — Римљани); а Ђермани као: Визи-Готи између Лоаре и Пиренеја; Бургунди у низинама Ропе; Алемани између Рајне и Маса; и Франци на доњој Рајни и Шеддн, чинећи савез много племена. Свако Франачко племе имало је свога џоглавицу пли краља, кога постављаху за краља још дететом и дижући га на штит, ношаху га радосно вичући. Краљ се распознаиао од остадог франачког народа по својој дугој коси, која му надаше иа плећа. Други Франци издизади су косу у нерчнн. Беху наоружани сикиром, која беше оштра с обе страпе; имади су дуго коиље са кукама и бораху се пешице. Они беху прешли преко Рајне и шириди се између ове, реке Соее и мора. Тада се дељаху на Салеке Франке, т. ј. оне око реке Шелде; и Риаиарске Франке око Рајне и града Кедна. Клодовик осваја Галију (486.-511.) Поглавица Садских Франака Клодовик са пекодпко хиљада својих људи заузе онај део Галије у коме становаху Гадо-Римљани. 11осао му тецијаше повољно, јер грађана освојених земаља, као хрпшћани нравославни, радије хтедоше да се покоре љеговој власти но да признају сатрешинство Визи-Гота или Бургунда, које су мрзили што беху Аријевци. Владике Гадоримске хтедоше, да покрсте

Франке. Њнховим утицајем ожени се Кдодовик хришћанком Клотилдом, ћерком бургундског краља, којега беше убио рођени му брат Гондебод. Како су Алемани спорили Клодовику освајањс у Гадији , заметну се борба између љих и Франака. У најодсуднијем тренутку Кдодовик иозва Бога Клотиддиног, даму помогне потући непријатеља, обећавајући да ће се као победилац покрстити. Алемани беху иотучени и Клодовика крсти свети Реми, архијепископ римски, који том ириликом рече ове важнеречи: „Сагниј главу горди краљу, поштуј оно, што си падио; а иали опо, што си ноштоваоX" Ускоро носле тога Клодовик пође нротив Бургунда, да освети смрт оца сво.је жене Кдотидде. Ои их је покорио и приморао, да признају старешинство Франачко. За тпм наиадне на Визи-Готе што беху Арпјеве јереси. Потукао их је и нрешао кроз сзу јужну Гадију. Ко зна шта би било са Визп-Готима, да и/.I не иоможе Теодорик, краљ Остроготски, те прпнудише Кдодовика, да се новдачи на север са боТатим пдеиом. — Умр'о је ускоро посЛе тога, (511) оставивши аманет својој деци — да наставе освајање Галије. е) Сеоба Острогота. — Кад умре Атила, Осгро-Готи се ослободише владавине хунске п настанише у Панопији (Угарској). Њихов краљ Теодорик по дозводи византијског цара иође у Итадију, оте је Одоакру и изабра Равену за своју престоницу. Још као мдадић беше послан у таоштво па византијски двор, где имађаше нрилике, да се уиозна са образованошћу римском. Пошто постаде краљ у Италији, ноново поврати установе римске (сенат, законе, ■ • • ) и обнови зграде и споменике. Али, иоред свега тога, немогаше нриволети себи и своме народу старе грађане Рима. Остро-Готи беху Аријеве јереси, и ма да је Теодорик трпео и пазио католике, они више вољаху византијског цара, који с њима бејаше једне вере, но готскога краља. Кад је цар византијски отпочео гонити Аријевце у својој држави, и Теодорик поче притешњаватн католике. Неки од њих (а међу њима и фидософ Бојеције) беху оптужени да буну стварају, и због тога пх погубише. Прича се, да је Теодорик, памећу номео, кад је дознао: да су нсвнни кажњепи. Ускоро је носде тога умр'о (529. год.).