Просветни гласник

806

1СТОРИЈ

А С В Е Т А

Проиаст остготсне краљевиж. — После смрти Теодорикове византијски цар Јустинијан полагао је своје право па Италију. У тој цељи ои посла искуспог војсковођу ЈВслизарија, који пре тога бејаше покорио вандалску Државу и њиховог краља Гелимира одвео у Цариград. Између Гота и Византињана трајала је борба у Италији скоро 20 год. и најзад Готи морадоше нодл.ећп, јер беху окружени са свих страна непријатељима. Велизарије се два пут борио у Италији, али је тај иосао довршио тек војсковођа Нарзес■ ђ) Сеоба Љнгобарда. — Италија не остаде дуго нодвлашћу византијском. Албојин, краљ ломбардеки, освојио је већину тога иолуострова. Само приморје оста у византијскнм рукама, јер нови народи не беху вични опсађивати приморске градове. Италија у VI столећу беше нодељена на .Гонгобарде, који у Павији имађаху престоницу. и на Грке^ који у Равени оставише управника, који се називаше егзарх, ма отуда и област његова стече иазив егзархат равенски. Ириморски градови иа полуострову, далеко од Цариграда и Гавеие, изложени непрестаиим нападима, не могоше наћи довољне потпоре у цариградске владе, и с тога беху ириморани, да се сами бране. Они су само по пмену признавали старешинстко византијско. Тако постадоше прве талијјанске реиублике (Млеци, Неапољ, АмалФи). Ширењу Лонгобарда на полуострову у иеколико сметаше њихова, Аријева јерес. Тога иестајаше све више, од како пани св. Гргуру испаде за руком, да их обрати у католиштво (600 год.). Кад у визаитијској царевинн наста борба измс1јУ иконобораца и иконоиротивника, италијанске вароши хтедоше се отргнути испод грчке власти, а Донгобарди тада освојише егзархат равенски. Али Лонгобарди жељаху још да постану гОсподари града Гима н приморских градова, који осташе без окриља византијског. Бојећи се тога — ириморске вароши нопово признаше старешинство грчко и пођоше против Жонгобарда, који изгубише егзархат равенски и егзарх се поново врати. Гако стаље беше у Италији у иочетку VIII цека,

III Сеоба Словена. По паду хунске царевиие — и словенска племена почеше прелазити старе своје границе. Још док Хуни беху у снази, Словени пођоше даље на Исгок обалама Црнога мора; али их одатле устукиуше Маџари и Бугари. Много слободније кретаху се словенска племена к Дунаву. Та сеоба ноче у другој ноловини III века и трајаше кроз неколико векова. На крају V и у почетку VI века Словени беху госиодари леве д, иавске обале. Еад ђерм.шска илемена почеше напуштатп своје земље, заузимајући области римскога царства на југу и заиаду (у Италији, Галији ц Шпанији), Словени раширише своје међе даље иа запад. У V веку они се простираху до реке Сале, доае п горње Лабе, Бал-гичког приморја, Влтаве и Мораве. Нека се племена не зауставише ни у тим границама. Велети су оти.шли у Батавију (Низоземску) и Инглеску. Подунавскн Словени непрекидио ирелажаху Дунав и заузимаху у источпој царевини једну провинцију за другом. Једна и друга Мезија, Тракија, Македонија, Тесалија, Епир, па и сами Иелопонез прекрилише словенска племена. Нека од њих нређоше и преко Архипелага у Малу Азију. На балканском полуострову беше тако миого словенскога света, да се Македонија северна пазивала Словинијом; свуда се чуо говор словепски; многи цареви византијски беху Словени (као и Јустинијан • • • ), и миоге знатне војсковође византијске словенског норекла (од којих можемо помеиути Велизарија). Ове балканске Словене узнемирише (678 год.) Урало-чудски Вугари, који покорише неколико племена у доњој Мезији, осповаше државу с обе стране балканских гора; али брзо несташе у маси словенеког света, оставивши му само своје име. Потиеиута навалом Ава-ра, многа словенска племена, што још становаху у Подунављу, кренуше се за Лонгобардима, који беху отишли у Италију (568 год.), у Посавину, Нодравину, чак до Јадранскога мора и Алпијских гора (у Аустрију, Штајерску, Корушку, Крањску, Фурландску и Истрију). (Наставиће се).