Просветни гласник

34

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ НСТОРИЈЕ

НАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ (по р.. јЗ. Ј"рубе-у)

(Наставак)

ШПАНЦ.И У ПЕРУ 1. Иизаро Још од дрскога Балбпног похода, Пизаро је^ недрестано жудио за оном зомљом, која је, цо казнвању Индијанаца била отачаство златних руда. Недостојни Балбин убијца, Педрарија, не беше куражан, да сам извргаи какво предузеће, а бегае суревњив, те не хтеде другом ником помагати. Тачо не бегае никаквог иокугааја, док се на послетку не склоии триумвират, којп се понуди да о своме трогаку иредузме нутовање у ону земљу. Ово н^месник није могао спречити. Први међу тројнцом коме је пало у део, да изврши сјајна дела каквог Александра, био је прв тога свињар. Име му је било Франц Пизаро. Као мелез једнога немилостивога нлемића и једне обичне иростакиље одбијен је јога из рана у свет. У борби са тешком судб)м није би> надахнут и навикнут на нежиа осећања, као деца, која су излазила у свет из богате очеве куће и из драгих матерњих наручја. Отуда у целом Пизаровом животу не налазимо никаква трага од благонаклоности ц верне љубави. Као дечак чувао је свиње, али га његов ватрени дух натера да иде у рат у Италију, а по том је отигаао у Америку, где се унознао са-Кортецом п Балбом. Последњега јо пратио у ратовима и већ тада је показао особити дар и храброст. Исто тако био је даровит, само више добродушан, и његов ратни друг Дијего Алмагро, који није знао ни ко су му родптељи. Трећи човек (у томе детелинском листу) био је свегатеник, Хернандо Аикве, који је дао новац за поход, јер је мислио

да то у новом свету накнади. Њему је обећата нрва епископија у Перу. Алмагро заложи све своје имање на нредузеће, а Пизаро, који није нншта имао, понуди се да врши најтеже послове. Алмагро је нмао да му ганљз помоћ с времена на време, а добит се имала међу свима тројицом подједнако ноделити. На уговор су се заклелн на светој анаФори, и сваки од њих прогутао је по једно нарче, а Дикве је очитао јога и службу. Новембра 14. године 1525. отплови Пизаро са једном лађом и 113 људп. Он је погодио у најнезгодније време и једва је за 70 дана прегаао толико, колико сад један морепловац нређе за 70 сахати. Дела пловидба напредовала је тако споро, да од целог нохода не би могло нигата изићи, да Алмагро ннје врло тачно шиљао номоћ у људству и хранн, п да Пизаро није био човек врло ностојаног карактера. Што су више расле тегакоће, тим је вигаз јачао Пизаров предузимљиви дух. Тек крајем 1527. године ириспе он на перуанску обалу. Али он нађе овде земљу тако насељену и обрађену, да није смео ни мислити на то, да се овде може са својим малнм људсгвом задржати. С тога узе он од дивљака неку количнну златних и сребрних ствари за којекакве еврнске снтнице и узе један пар младих Перуанаца, да их научи шпанском језику, како би им доцније као тумачи нослужити могли. Тако иосле три тешке и готово беекорисно нроведене године дођс он опет у Панаму (1527). По гато од намесннка није могао добити нпкакве нотноре, то је отпутовао он пред краља Карла и исприча му о нретрпљеним невољпма све. Ва тим му исприча