Просветни гласник

КАРАКТЕРНЕ СЛИКЕ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ

181

шоведао, већ је често на путу био. И он сам. посећавао је у извесно време своје пријатеље и сроднике. Ади ја од тебе захтевам : да опет дођеш к нама. Ја ћу се и дању и ноћу за тебе Богу молити. С тим нека ти је срећан пут." Он је срећно путовао до места. Кад је свој драги Бретен из даљине угледао потекоше му сузе из очију. Он сиђе с коња и наде на колена. „0 ! слатка домовино," узвикну он. „Благодарим тиБоже, што си ми допустио да је опет видим." Меланктон се оженио 25 Новембра 1520 год. Његова жена, (кћи виртембвршког кмета Јеронима Крапа) била је с њим једнака по мирноћи и благости. Она га је усрећила са два сина и две кћери. Штета, што је искључно овај човек био васпитан у науци, те га је то искварило за јаван живот. Он се није могао никако склонити да сам ироповеда. Кад су га за време реФОрмације наморавали, против његове воље, да сам проповеда, онда је он то чинио са страхом и великом тегобом на срцу. „Ах", — тако нише он између осталога — „кад ме не би из ове сале одазивали, и кад би ме оставили да мирно радим на корист младежи ! То је моје спокојство и мојарадоет. За друге ствари ја сам слаб и неспособан. "И доиста кад је остао без Лутера он је упоређивао себе са чокотом, који је остао без лозе. Он је само о томе размишљао и кад настаде рат, онда су му сузе биле најслађа утеха. ;; Бол, који ме због рата напада, изеде ме", тако је иисао он. „Кад сам год угледао Елбу сумњао сам, да ли бих га могао оплакати, кад бих толико суза пролио, колико Елба таласа пронесе." Лутерани су му ипак пребацивали, да би он за љубав мира повратио у име божје све по старом, само кад би то од њега зависило. У осталом он је радио у своме мирном кругу неуморно учећи, иснитујући и пишући све до своје смрти. Баш пред своју смрт однео је сам у, штампу рукопис свога последњег ускршњег програма.

Улрнх Цвингли (1484 ум. 1531.) 1. Људима, које је Бог обдарио великом радљивошћу, који су били велики пријатељи јеванђеља и јунаци иове науке, припада понајпре Цвичгли. Он је кад и Дутер, но са свим без њега, завео решорме у Швајцарекој. Он је и рођен у Швајцарској у једном малеиом сеоцету. ЕБегов отац био је поштен кмет, а ујак му је био свештеник. Прва знања добио је од свога ујака. По том су родитељи послали пунонадежног, даровитог дечка у школу у Базел а после у Берн. Због тога што је у Берну лепо научио свирати заволели су га доминикански калуђери и покушали су да га преведу у свој ред. Но како калуђерство беше тада знатно опало, родитељи одвратише од тога Цвинглија. Жесто да оде у манастир Цвингли оде (1499) на велику школу у Беч, која је тада била славна због својих ваљаних прооесора ФилосоФа, и коју су због тога многи Швајцарци иосећавали. Овде са вредним младићима своје отаџбине закључи пријатељски савез, вежбаше се у вештини, да слободно говори и да се пренире о научним питаљима. Осем тога усавршавао је даље своје музичке способиости. Као учеван младић новрати се он у Швајцарску и постаде учитељ у Базелу у Мартиновој школи. Овде је продужио своје образовање и нарочито ревносно слушао нредавпња учитеља на Вел. Школи у Базелу. Међу овима се одликовао даровити говорник и вероучитељ, Тома Витенбах. Њега Цвингли заволи колико због духовитих толико и због слободоумних беседа. Витенбах је још тада јавно учио, да опроштајница није ништа друго него обмана. Само Исус Христос искуиио је човештво од грехова. У истом смислу и тежњи, да се држи само јасне речи божје у Библији, Цвингли закључи савез са У1еом Јудом, својим нријатељем са бечког универзитета. Овај